О ПИСЦУ

АЛЕКСАНДАР ЂАЈА

Рођен је 1954. године у Београду, где је завршио основну школу, Пету београдску гимназију, студирао Општу књижевност са теоријом на Филолошком факултету, а затим дипломирао драматургију на ФДУ у Београду 1979. године.

У периоду од 1979. до 1992. године имао је статус слободног драмског уметника.

Био је директор Народног позоришта у Приштини 1992/93. године и уметнички директор земунског „Театра Гардош“ 1993/94.

Од 1996. године запослен је као драматург Позоришта на Теразијама у Београду, а од марта 2013. године као директор Позоришта на Теразијама.

Аутор је више позоришних комада, изведених у Београду и у другим градовима Србије: Између, Веронезе, Бој петлова, Битка за Сењак, Бумбаров лет, Јанковац – потопљени свет, Живот Јевремов и Повратак кнежевог сокола.

За драмске текстове Битка за Сењак и Јанковац – потопљени свет добио је специјалне награде ТВ Београд на конкурсима Удружења драмских писаца Србије за 1989. и 1990. годину.

Написао је тридесетак радио-драма (Своме отачаству, Галактичка грозница, Позвони и пуцај, Милован Глишић, Свет богаља, Nulla dies sine experimentum, Одбрана и пропаст Бодрога, Јакл се враћа кући…), емитованих на програмима Радио Београда и Радио Новог Сада.

Као стални сарадник Културно-образовног програма ТВ Београд од 1982. године реализовао је преко пет стотина сценарија у оквиру најпознатијих телевизијских серија за децу, док је за Играни програм написао више сценарија према својим позоришним комадима, као и сценарио за ТВ филм Паланка у планини, према роману Анђелије Лазаревић.

Аутор је сценарија за два сета од по десет епизода игране серије Мансарда, емитоване на Првом програму РТС-а, као и серије Гестовни буквар, намењене особама са посебним потребама.

Сарађивао је у листу Борба (добитник је „Борбине“ награде за есеј за 1999. годину), као и у другим новинама и часописима (Драма, Сцена). Од јула 2008. године до априла 2013. године био је стални колумниста недељника Печат, у коме је објавио око двеста двадесет колумни.

У едицији Савремена српска драма објављени су му драмски текстови: Језеро, Веронезе, Живот Јевремов, La Gerilla, Благољуб Други, Повратак кнежевог сокола, Јанковац – потопљени свет, Битка за Сењак, Било једном у Србији и Одржавање Захарија.

Добитник је награде „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београда 2014. године, за трајни допринос култури града Београда у области драмског стваралаштва.

Ожењен је и има сина.

---

АЛЕКСАНДАР ЂАЈА, La Gerilla

Осамдесетих година прошлог века, у окриљу тада популарних интелектуалних полемика, потписник овог поговора упитао је у листу Студент потоњег аутора драме La Gerilla: „Куда идеш, Александре Ђајо?“

Наравно, сад ми не пада на памет да упутим тако плитко и простопроширено радознало питање, тако дубоко и знатижељно, етаблираном драмском аутору, какав је доказано колега Александар Ђаја.

Не кажем да важим за екстремног зналца наше драмске литературе, али Александра Ђају препознајем међ’ хиљаду. А то значи да је апострофирани драмски аутор драматичар од дигнитета и писац од стила.

Ђаја пре свега „рмба“ најтежи жанр, жанр у коме „без дубоког орања нема клицања“, у коме се „рмбачи до јаја“. Елем: Ђаја шије комедије! Притом, пише стилом тзв. непосредне духовитости, где је дах његовог духа духован до екстремне духовитости. То што га сцене и награде, или боље речено „нагрде“, заобилазе, питање је недостатности система вредности, а не питање валоризације његовог драмског опуса.

Уосталом, послушајте Долорес из „комедије о револуцији и смрти“, из драме La Gerilla, „која се догађа у подножју вулкана Попокатепетл у Мексику, године неодређене, у којој су лица и догађаји измишљени, а историјске чињенице слободно интерпретиране“:

„Просто се не зна ко је од њих већи крвник!… Ескадриле Црвеног крста бацају пакете хуманитарне помоћи тешке више од једне тоне, који наше градове претварају у рушевине; дивизије Међународног монетарног фонда стрељају свакога ко нема текући рачун и „Дајнерс“ картицу; падобранци Уједињених нација спуштају се у спаваће собе наших супружника и засипају их хиљадама кондома све док се ови не угуше; Ватиканска морнаричка пешадија протерује Мексиканце са њихових плажа и бичује сваког ко не зна напамет „Аве Марију“; панцир-дивизија „Кока-Коле“ брутално разбија демонстрације Мексиканаца по градовима, користећи кола-топове; „Самсунгов“ дампинг корпус у своје телевизоре затвара на десетине хиљада Мексиканаца, мучећи их гледањем корејских кошаркашких утакмица; ОПЕК-ова пустињска пешадија полива нафтом наше свиње, настојећи да их претвори у овце; амерички ескадрони смрти за имплементацију демократије пуцају на сваког Мексиканца који не користи тоалет папир и на сваку Мексиканку која не користи уложак са „крилцима“, а са нуклеарних подморница Нобеловог комитета за мир непрестано се испаљују крстареће ракете на Багдад!“

Нуто прилике: ставите памет на (Ђајину) комедију и… И никад не питајте куда иде Александар Ђаја, већ куда се то стрмопижђује свет и његов глобализам!

Дакле, La Gerilla је расна, својеврсна, а не сваковрсна комедија. Она није комедија апсурда, мада је апсурдном комиком опточена; није комедија нарави, мада почива на наравима својих софтаних ликова; није комедија ситуације, мада је ситуације чине драмолетном… Уосталом, читаћете је, а дај Боже, и видећете је посцењену и проткану Ђајиним раритетним комичним нервима и комедиографским неуроидима.

Милан – Миња Обрадовић