РЕЧ РЕДИТЕЉА

„Ивкова слава“ – синоним за вишедневно весеље, пијанство и бахаћење, умотан у обланду веселог српског менталитета и наизглед безазленог хумора. Али, шта ако то није цела истина?

Када сам још 2005. године први пут пожелео да поставим „Ивкову славу“, нисам ни слутио да ће бити потребно четрнаест година да се та идеја оствари. Испоставило се да је то било добро.

Од самог почетка желео сам да ова прича буде драма, а не комедија која исмева нечију несрећу, када вам неко узурпира дом и живот. Међутим, преточити Сремчеве ликове из комичног у драмско представљало је велики изазов. Сам Сремац је написао дело као лагану комедију, са ликовима који су више засновани на спољашњем изразу и стереотипном схватању боемства него на дубоко изграђеним карактерима. У таквом тексту пронаћи простор за драмски реализам многима је деловало немогуће.

Године чекања донеле су решење. Узео сам здраво Сремчево семе „Ивкове славе“ и пресадио га на Косово и Метохију. Тако је настала драма коју сам дуго тражио.

Све је добило другачије значење: убијање стоке и живине, уништавање хране и имовине, малтретирање жена које долазе на патерицама, па чак и пуцањ на самог Ивка. Ништа више није било комично.

Ивка смо сместили у Призрен. Српске госте са славе „пресвукли“ смо у преостале Србе који и данас живе у том граду. Додали смо им прве комшије Албанце и добили један сасвим нови комад.

Постојала је опасност да представа постане политички памфлет, да банализује стварност и упре прст само у једну страну. Зато је била неопходна драматуршка интервенција која ће избећи те замке.

Загребали смо испод површине и ушли дубоко у саме ликове. Открили смо њихове страхове, тајне, слабости и личне драме. Тек тада смо добили праву драму, чије је тежиште у судбинама појединаца и њиховој борби са сопственим животима. Драмски сукоб је коначно добио своју снагу.

Представа „Ивкова слава – Призрен 2019“ говори о људима, њиховим односима, противречним осећањима, свакодневним страховима и промашеним животима. Једном речју, говори о тешким људским судбинама.

Зашто је ова представа потребна културној сцени Србије? Зато што говори о истини. А задатак уметности јесте да истину изнесе на површину и пронађе пут до оних који желе да је чују.