Реч селектора

Позориште се одувек бавило друштвом, али рекао бих да се највише бавило еклектиком друштва, тј. аспектима човека као друштвеног и социјалног бића. Желећи да отворим неке људске недоумице као мотиве за представе или можда за позоришне концепте, наметнуле су ми се управо те интимне битке које човек води прво у себи, па после са собом.

Ова селекција говори о утицају позоришта на историјске и личне констелације, на погроме који произилазе из лоше процене у генеалогији и у родним релацијама, али и о чудном и помало духовитом транспоновању митова које човек носи у себи као оправдање за своје погрешне одлуке, или можда као искорак у паралелни свет који бисмо могли назвати социјалним лудилом.

Актуелност позоришне представе је једна од њених најважнијих одлика, а понекад и једна од њених најважнијих дилема. Данашње позориште се у глобалном смислу бори са својом аутентичношћу, са истином коју, нажалост, данас видимо у више облика. Када већ говоримо о глобалним кретањима, морамо да имамо у виду унутрашње пориве човека који је већ уништио много тога у својој цивилизацији, свакако у жељи да је што више унапреди и модернизује.

Есенција социјалног и друштвеног бића је у његовом транспоновању у уметничке форме, тако да се фикцијом и аутофикцијом увек бавимо онда када нам је реалност већ дошла преко главе. Ова селекција се свакако бави и контекстом логике у свету који се све више опрашта од ње, али и деконструкцијом наше визије – процесом који предуго траје и који нас, нажалост, увек враћа на почетак.

У суштинском смислу, овај фестивал, чија је есенција „раскршће“, на свом репертоару окупља позоришне уметнике чије су визије и филозофија део заједничког начина промишљања, инспирисаног токовима социјалних, друштвених и политичких кретања.

Селекција представа које ће се наћи на овогодишњем позоришном раскршћу је следећа:

1. МОЈЕ ПОЗОРИШТЕ, ауторски пројекат Бориса Лијешевића, Атеље 212, Београд, Србија.
   Представа која је унутрашње дилеме позоришног уметника Бориса Лијешевића претворила у уметничко дело, представља вивисекцију инспиративног врела овог ствараоца. Она је врло блиско повезана са биографијом и личним успоменама које на неки начин кореспондирају са свима нама, као и са микростратегијама од детињства до данас које генеришу бунт који је, опет, у свима нама. Где смо ми у овој интимној представи у којој је позоришна сцена катализатор тенденција и иницијација једног духовног живота чије дилеме никада не јењавају? Наша препознавања су на неки начин део те представе и управо та интерактивност отвара неке нове начине промишљања у позоришту.

2. СЛУЧАЈ ВИРЏИНА, Стела Мишковић, режија Дора Ружђак Подолски, Краљевско позориште „Зетски дом“, Цетиње и Центар за културу Тиват, Црна Гора.
   Ригидност традиције и конзервативизма је један од најтврђих и најопаснијих отрова социјалног живота. Ова представа се бави погубним консеквенцама управо те токсичне традиције, која прети да уништи духовни живот човека. „Вирџина“ је појава која отвара страшне констелације на овим подручјима, а сам концепт – и у драматуршком и у редитељском смислу – врло дубоко анализира духовне и друштвене битке човека са самим собом; човека који, подупирући традицију, губи тло под ногама и гине у амбису деперсонализације.

3. ЗМАЈ, Јевгениј Шварц, режија Нела Витошевић, Местно гледалишче љубљанско, Љубљана, Словенија.
   Митови су такође део људске интиме. Измаштани свет и замишљена цивилизација захвалан су мотив за драмску структуру која је углавном сатирична. Она опомиње човека да је његова духовност у свету којим владају митови увек бунтовна, па се дијалози тумаче као борба са аутократијом и деспотизмом, од којих човек ни у једном периоду историје није имао користи. Човек се у својим најдубљим мислима бори са великим змајевима, али они који су конструисани да заробе његову слободу далеко су већи и опаснији.

4. ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ, Љубомир Симовић, режија Александар Поповски, Сатиричко казалиште Керемпух, Загреб, Хрватска.
   Позориште је духовна храна, а када те хране понестане – заједно са храном која нас увек чини хедонистима – у човеку се буди бунтовник који са разлогом тражи да позориште буде сведок једног времена. Шопаловић, као позоришни визионар, покушава да постави позориште на место које човек као друштвено и социјално биће заслужује, у времену чији је једини језик оружје. Водећи битке са самим собом, он води битке и са тим временом. Ова представа говори о позоришту као друштвеној обавези којој није дозвољено да се изврши, али и о позоришту као огледалу стварности које аутократе и освајачи ломе у првом налету.

5. ГЛЕМБАЈЕВИ, Мирослав Крлежа, режија Ивица Буљан, НТ „Иван Вазов“, Софија, Бугарска.
   Концентрација моћи је стратегија која је владарима дала могућност да се играју животима малих људи. Финансијска моћ је увек у венама политичких кретања, док се породични ратови уздижу на ниво коруптивних парадигми. „Глембајеви“ су управо таква друштвена парадигма Мирослава Крлеже, која отвара тамне коридоре плесњивих релација породице чије вертикале улазе у блатњаво дно апсурда. Љубав је можда једини сегмент који може да опере ту суицидну дружину, али Крлежа јој баш и не даје шансу – као што се у време недоумица и унутрашњих борби љубави подсмевају управо они који је нису осетили.

Позориште увек даје могућност погледа уназад, али најпре отвара могућност за анализу будућности. Мислим да је суштина раскршћа управо у том мимоилажењу прошлости и будућности, где је човек заправо најбунтовнији у садашњости, вечито у дилеми одакле долазе његове одлуке и куда води брод који сви ми називамо – животом.

Сашо Огненовски
селектор