srpski
English
“Vlast i njena opozicija”, Program Radio Beograda – pozorišna kritika Aleksandar Milosavljević
3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika
Nebojša Romčević, Vlast i njena opozicija, režija Egon Savin, Narodno pozorište Niš
Bilo je to početkom devedesetih godina prošlog veka, u doba vrhunaca Miloševićeve vlasti, kada su ovdašnji teatri na čas zanemeli pred stvarnošću. Jedna od mnogih posledica takvog stanja, barem na teatarskom planu, bile su i tada veoma česte adaptacije Nušićvih komedija u kojima su reditelji više ili manje otvoreno aludirali na tada aktuelnu društveno-političku situaciju. Istini za volju, nije bilo neophodno sprovoditi neke odveć radikalne dramaturško-rediteljske intervencije da bi Ben Akibini tekstovi „prodisali“ dahom srpske stvarnosti toga doba, budući da je slavni komediograf uspešno i tačno literarno fiksirao neke od najmarkantnijih crta ovdašnjeg mentaliteta čije mane vazda izlaze na videlo dana pri svakom suočavanju ovog naroda sa vlastima. Ma kakvi vlastodršci bili, evidentno je da naš čovek uvek primenjuje iste mehanizme da bi napredovao u službi, bolje se pozicionirao u društvenoj zajednici, došao do pravde, da bi popravio svoje materijalno stanje ili, jednostavno, da bi preživeo. Tako se u mračnim danima, u kojima je Srbija i tada bila, Nušić smejao Živki, članovima njene familije, pravim ili lažnim, ushićenim iznenadnim društvenim usponom novopečene ministarke, ali i lažno ožalošćenim porodicama, ministrima koji dobijaju portfelj kao deo partijskog plena, neukim sreskim kapetanima koje je prepoznavao kao vlasnike feuda koji su im povereni na upravljanje, njihovim još primitivnijim pisarima koji imaginarnim kantarom narodu odmeravaju pravdu, sreskim špijunima kojima ljudi s radošću denunciraju svoje sugrađane, beskrupuloznim narodnim poslanicima, korumpiranim novinarima koji izmišljaju vesti, lažnim doktorima nauka s kupljenim diplomama, špekulantima kojima vlasti omogućuavaju da seku državne šume, ruše i grade šta im je i gde im je volja…
Smejao se Nušić dok je svoje komedije pisao, smejala se i njegova ondašnja publika, ali se gledaoci predstava nastalih na osnovu adaptacija tih dela devedesetih godina prošlog veka nisu smejali. A i kako bi kada u tadašnjoj stvarnosti nije bilo ničeg veselog, pa otuda nije mogao da bude smešan ni način na koji je u tom času pozorište potkazivalo život.
Danas, jedan vek nakon što je Nušić pisao svoje slavne komedije, Nebojša Romčević upravo u delima ovog komediografa pokušava, ali i uspeva da pronađe inspiraciju za prikaz nakaznog lica ovog našeg vremena. Praktično, od motiva a donekle i likova iz bogatog Nušićevog fundusa, savremeni dramski pisac formira fino tkanje mreže u koju hvata samu suštinu društvenih prilika na koje smo osuđeni. Siže njegove dramske priče je krajnje jednostavan: u život porodice prestoničkog intelektualca koji se bavi istorijom hrišćanstva, te je otuda tipičan primer luzera jer mu nauka ne donosi prihode, a u tome mu od pomoći nisu ni stručne knjige koje objavljuje, iznenada bane jedan od predstavnika vladajuće stranke s neobičnim predlogom. Vlast će, naime, plaćati pozamašnu svotu novca nesrećnom intelektualcu koji za uzvrat treba da postane kritičar vladajuće stranke. S jedne strane, na taj način će vlast dobiti opoziciju koju može lako da kontrološe, dok će, s druge, istoričar svojoj porodici napokon obezbediti koliko toliko pristojan život.
Razume se, porodica našeg intelektualca, budućeg opozicionara, uveliko je iscrpljena životom u stalnoj besparici, ni njegova žena, baš kao ni ćerka, više se ničemu ne nadaju, a dotrajavanje u velegradu i, naročito, u uslovima definitivnog sloma svih vrednosnih sistema, još više su zaoštrili osećaj besperspektivnost i beznadežan položaj porodice. Sve su to razlozi zbog kojih se ni glavni junak, a ni njegova žena ni časa neće dvoumiti da li da prihvate ovu nepristojnu ponudu. Stalna mesečna primanja koja u drugim okolnostima ne bi mogli ni da zamisle, rešiće sve njihove probleme, a život na margini, inače po pravilu rezervisan za ovdašnje intelektualce, već je uveliko srozao sve njihove morlne norme i etičke kriterijume. Pritom, predstavnik vlasti je bahat i primitian, a kao krajnje pragmatičan ne krije ni da je apsolutno siguran u to da će dobiti pozitivan odgovor od intelektualca, a ni da je temeljni kriterijum na osnovu kojeg je načinio izbor budućeg opozicionara utemeljen na istoričarevoj bedi – i finasijskoj i moralnoj.
S druge strane, ni Romčević neće ni jednog časa prikrivati da mu je inspiracija bio Nušić. Naprotiv, nizom detalja u postuku karakterizacije likova, u izboru i formiranju situacija i odnosa, pa i kroz citate i parafraze, pisac će ispisivati svojevrsni omaž svom slavnom prethodniku. U isti mah, upravo će te reference na Nušićeve komedije postati i dramaturška šifra koja na izvestan način skraćuje put do gledaoca predstave, pojačaće efekat Romčevićevog humora uspostavljajući luk između prošlosti i sadašnjosti, što nušićevskoj humornosti obezbeđuje specifičnu dimenziju, a istovremeno će ukazati ne samo na nepromenjivost ovdašnjeg mentaliteta nego i na vazda iste društvene odnose koji karakterišu sudbinu Srbije.
Tako će gledalac niške predstave s lakoćom prepoznati situaciju u kojoj Luka, današna verzija Sime Popovića, postaje značajni društveni faktor, dok se njegova supruga Kata transformiše u ovovremenu varijantu Živke. Istina, Kata nije postala gospođa ministarka, ali su u njoj proradili isti mehanizmi palanačkog mentaliteta. Njen Luka, premda nije ministar, namah za komšiluk i kolege iz branše, postaje značajna ličnost ovdašnjeg društveno-političkog života. Uz takvu poziciju, dabome, idu i odgovarajuće privilegije.
Kod Romčevića se, međutim, neće pojaviti članovi Živkine, odnosno Katine familije kao kolektivni junak čije pojedine elemente/likove je Nušić fino nijansirao, ali će ovu funkciju na sebe preuzeti agilni komšija Bora. U njemu, u njegovoj akciji i replikama koje izgovara prepoznajemo tragove i ujka Vase i Pere Kalinića iz Gospođe ministarke, i Agatona i Sarke iz Ožalošćene porodice, no i Jerotija i Pere pisara iz Sumnjivog lica. Lukina i Katina kći Maca ponajpre je nastala na osnovu modela Rake, slavnog ministarskog praseta, no baš na primeru ovog lika i načina na koji ga je literarno Romčević gradio najjasnije je moguće videti kako je savremeni pisac koristio Nušića kao inspiraciju. Naime, Kata nije, poput Rake, raspušteno prestoničko derište, nego predstavnik ovdašnjeg mladog naraštaja koji više nema za šta da se uhvati, koji trune u bezidejnosti, a čija je bezvoljnost posledica odsustva bilo kakve perspektive. Model na osnovu kojeg je nastala Maca nesumnjivo je Nušićev Raka, ali sve ostalo, pa i humornost ovog lika a, naročito, rečnik i stav, pripadaju našem vremenu i ovdašnjim okolnostima.
Reditelj predstave, iskusni Egon Savin, kao uostalom i pisac komedije, ne krije nušićevsku prirodu komada koji je postavio na scenu, pa u tom smislu nizom rediteljskih postupaka naglašava odgovarajući karakter dramskih likova i pažljivo je kombinuje sa atmosferom koja je karakteristična za vreme u kojem živimo, što čini upravo na crti onoga što je bila i piščeva zamisao. U tome mu zdušnu podršku pruža i scenografija.
Marija Kalabić scenografiju rešava na dvostruko efektan način te radnju komada smešta u prostor omeđen iscrtanim kulisama. S jedne strane, tako, ona kreira jednostavan i mobilan dekor, dok s druge naglašava bedu doma glavnih junaka, ali i diskretnim sredstvima ukazuje na njihovu stvarnost kao provizorijum, dakle naglašava svest o prolaznosti, ali ne metafizičku dimenziju prolaznosti, nego prihvatanje privremenosti kao sudbine.
Posebno je evidentan angažman reditelja u radu s glumcima. Prepoznatljivost primenjenog nušićevskog modela, baš kao i atraktivnost aluzija na aktuelno stanje našeg društva, neskriveno referisanje na konkretne događaje, osobe, situacije pa i fenomene, elementi su koji lako mogu da odvedu glumce u pravcu preglumljivanja i razne oblike pojednostavljenja, što međutim nije slučaj u predstavi niškog Narodnog pozorišta. Pažljivo građenje likova, promišljen odabir glumačkih postupaka i scenskih sredstava, odmerenost i disciplinovanost su karakterisali igru Aleksandra Marinkovića kao Leke, Jasminke Hodžić koja je igrala njegovu ženu Katu, Nađe Nenadović Tekinder u ulozi ćerke Mace, te Aleksandra Mihailovića kao komšije Bore.
Nema sumnje da je niški teatar dobio predstavu koja će puniti salu i čija će popularnost svakako tek da raste. S druge strane, nedavno objava jednog od ovdašnjih opozicionih lidera da mu je predstavnik vlasti nudio pozamašnu svotu novca i status budućeg koalicionog partnera baca sasvim specifično svetslo na najnoviju nišku premijeru. Ako ništa drugo, ova vest svedoči o večitoj aktuelnosti opusa Branislava Nušića, čije su komedije zasnovane na preciznim i tačnim dijagnozama mentaliteta ovog naroda, ali o davno konstatovanoj istini da kod nas pozorište potkazuje život.