српски
English
“Власт и њена опозиција”, Програм Радио Београда – позоришна критика Александар Милосављевић
3. Програм Радио Београда – позоришна критика
Небојша Ромчевић, Власт и њена опозиција, режија Егон Савин, Народно позориште Ниш
Било је то почетком деведесетих година прошлог века, у доба врхунаца Милошевићеве власти, када су овдашњи театри на час занемели пред стварношћу. Једна од многих последица таквог стања, барем на театарском плану, биле су и тада веома честе адаптације Нушићвих комедија у којима су редитељи више или мање отворено алудирали на тада актуелну друштвено-политичку ситуацију. Истини за вољу, није било неопходно спроводити неке одвећ радикалне драматуршко-редитељске интервенције да би Бен Акибини текстови „продисали“ дахом српске стварности тога доба, будући да је славни комедиограф успешно и тачно литерарно фиксирао неке од најмаркантнијих црта овдашњег менталитета чије мане вазда излазе на видело дана при сваком суочавању овог народа са властима. Ма какви властодршци били, евидентно је да наш човек увек примењује исте механизме да би напредовао у служби, боље се позиционирао у друштвеној заједници, дошао до правде, да би поправио своје материјално стање или, једноставно, да би преживео. Тако се у мрачним данима, у којима је Србија и тада била, Нушић смејао Живки, члановима њене фамилије, правим или лажним, усхићеним изненадним друштвеним успоном новопечене министарке, али и лажно ожалошћеним породицама, министрима који добијају портфељ као део партијског плена, неуким среским капетанима које је препознавао као власнике феуда који су им поверени на управљање, њиховим још примитивнијим писарима који имагинарним кантаром народу одмеравају правду, среским шпијунима којима људи с радошћу денунцирају своје суграђане, бескрупулозним народним посланицима, корумпираним новинарима који измишљају вести, лажним докторима наука с купљеним дипломама, шпекулантима којима власти омогућуавају да секу државне шуме, руше и граде шта им је и где им је воља…
Смејао се Нушић док је своје комедије писао, смејала се и његова ондашња публика, али се гледаоци представа насталих на основу адаптација тих дела деведесетих година прошлог века нису смејали. А и како би када у тадашњој стварности није било ничег веселог, па отуда није могао да буде смешан ни начин на који је у том часу позориште потказивало живот.
Данас, један век након што је Нушић писао своје славне комедије, Небојша Ромчевић управо у делима овог комедиографа покушава, али и успева да пронађе инспирацију за приказ наказног лица овог нашег времена. Практично, од мотива а донекле и ликова из богатог Нушићевог фундуса, савремени драмски писац формира фино ткање мреже у коју хвата саму суштину друштвених прилика на које смо осуђени. Сиже његове драмске приче је крајње једноставан: у живот породице престоничког интелектуалца који се бави историјом хришћанства, те је отуда типичан пример лузера јер му наука не доноси приходе, а у томе му од помоћи нису ни стручне књиге које објављује, изненада бане један од представника владајуће странке с необичним предлогом. Власт ће, наиме, плаћати позамашну своту новца несрећном интелектуалцу који за узврат треба да постане критичар владајуће странке. С једне стране, на тај начин ће власт добити опозицију коју може лако да контролоше, док ће, с друге, историчар својој породици напокон обезбедити колико толико пристојан живот.
Разуме се, породица нашег интелектуалца, будућег опозиционара, увелико је исцрпљена животом у сталној беспарици, ни његова жена, баш као ни ћерка, више се ничему не надају, а дотрајавање у велеграду и, нарочито, у условима дефинитивног слома свих вредносних система, још више су заоштрили осећај бесперспективност и безнадежан положај породице. Све су то разлози због којих се ни главни јунак, а ни његова жена ни часа неће двоумити да ли да прихвате ову непристојну понуду. Стална месечна примања која у другим околностима не би могли ни да замисле, решиће све њихове проблеме, а живот на маргини, иначе по правилу резервисан за овдашње интелектуалце, већ је увелико срозао све њихове морлне норме и етичке критеријуме. Притом, представник власти је бахат и примитиан, а као крајње прагматичан не крије ни да је апсолутно сигуран у то да ће добити позитиван одговор од интелектуалца, а ни да је темељни критеријум на основу којег је начинио избор будућег опозиционара утемељен на историчаревој беди – и финасијској и моралној.
С друге стране, ни Ромчевић неће ни једног часа прикривати да му је инспирација био Нушић. Напротив, низом детаља у постуку карактеризације ликова, у избору и формирању ситуација и односа, па и кроз цитате и парафразе, писац ће исписивати својеврсни омаж свом славном претходнику. У исти мах, управо ће те референце на Нушићеве комедије постати и драматуршка шифра која на известан начин скраћује пут до гледаоца представе, појачаће ефекат Ромчевићевог хумора успостављајући лук између прошлости и садашњости, што нушићевској хуморности обезбеђује специфичну димензију, а истовремено ће указати не само на непромењивост овдашњег менталитета него и на вазда исте друштвене односе који карактеришу судбину Србије.
Тако ће гледалац нишке представе с лакоћом препознати ситуацију у којој Лука, данашна верзија Симе Поповића, постаје значајни друштвени фактор, док се његова супруга Ката трансформише у ововремену варијанту Живке. Истина, Ката није постала госпођа министарка, али су у њој прорадили исти механизми паланачког менталитета. Нјен Лука, премда није министар, намах за комшилук и колеге из бранше, постаје значајна личност овдашњег друштвено-политичког живота. Уз такву позицију, дабоме, иду и одговарајуће привилегије.
Код Ромчевића се, међутим, неће појавити чланови Живкине, односно Катине фамилије као колективни јунак чије поједине елементе/ликове је Нушић фино нијансирао, али ће ову функцију на себе преузети агилни комшија Бора. У њему, у његовој акцији и репликама које изговара препознајемо трагове и ујка Васе и Пере Калинића из Госпође министарке, и Агатона и Сарке из Ожалошћене породице, но и Јеротија и Пере писара из Сумњивог лица. Лукина и Катина кћи Маца понајпре је настала на основу модела Раке, славног министарског прасета, но баш на примеру овог лика и начина на који га је литерарно Ромчевић градио најјасније је могуће видети како је савремени писац користио Нушића као инспирацију. Наиме, Ката није, попут Раке, распуштено престоничко дериште, него представник овдашњег младог нараштаја који више нема за шта да се ухвати, који труне у безидејности, а чија је безвољност последица одсуства било какве перспективе. Модел на основу којег је настала Маца несумњиво је Нушићев Рака, али све остало, па и хуморност овог лика а, нарочито, речник и став, припадају нашем времену и овдашњим околностима.
Редитељ представе, искусни Егон Савин, као уосталом и писац комедије, не крије нушићевску природу комада који је поставио на сцену, па у том смислу низом редитељских поступака наглашава одговарајући карактер драмских ликова и пажљиво је комбинује са атмосфером која је карактеристична за време у којем живимо, што чини управо на црти онога што је била и пишчева замисао. У томе му здушну подршку пружа и сценографија.
Марија Калабић сценографију решава на двоструко ефектан начин те радњу комада смешта у простор омеђен исцртаним кулисама. С једне стране, тако, она креира једноставан и мобилан декор, док с друге наглашава беду дома главних јунака, али и дискретним средствима указује на њихову стварност као провизоријум, дакле наглашава свест о пролазности, али не метафизичку димензију пролазности, него прихватање привремености као судбине.
Посебно је евидентан ангажман редитеља у раду с глумцима. Препознатљивост примењеног нушићевског модела, баш као и атрактивност алузија на актуелно стање нашег друштва, нескривено реферисање на конкретне догађаје, особе, ситуације па и феномене, елементи су који лако могу да одведу глумце у правцу преглумљивања и разне облике поједностављења, што међутим није случај у представи нишког Народног позоришта. Пажљиво грађење ликова, промишљен одабир глумачких поступака и сценских средстава, одмереност и дисциплинованост су карактерисали игру Александра Маринковића као Леке, Јасминке Хоџић која је играла његову жену Кату, Нађе Ненадовић Текиндер у улози ћерке Маце, те Александра Михаиловића као комшије Боре.
Нема сумње да је нишки театар добио представу која ће пунити салу и чија ће популарност свакако тек да расте. С друге стране, недавно објава једног од овдашњих опозиционих лидера да му је представник власти нудио позамашну своту новца и статус будућег коалиционог партнера баца сасвим специфично светсло на најновију нишку премијеру. Ако ништа друго, ова вест сведочи о вечитој актуелности опуса Бранислава Нушића, чије су комедије засноване на прецизним и тачним дијагнозама менталитета овог народа, али о давно констатованој истини да код нас позориште потказује живот.