РЕЧ ПИСЦА

На једном од плаката за филм „Дванаест гневних људи“ сценаристе Реџиналда Роса и редитеља Сиднија Ламета писало је великим словима: Живот је у њиховим рукама, смрт је у њиховим мислима. Филм из 1957. године денунцира амерички поротнички систем суђења и критикује један од важних сегмената неприкосновеног правног система. Уколико апстрахујемо судницу и амерички правни систем, видећемо разјарене чланове Кју Клукс Клана са финим капуљачама легализма у процесији вербалног линча, чији ефекат по линчованог није ништа мање кобан. Истовремено, видећемо и готово успелу легализацију линча, ма колико то било contradictio in adjecto.

Комад „Дванаест гневних жена“ не покушава да сруши неприкосновеност правног система (сваки сегмент ове синтагме је под знаком питања). Он задире у наше мале, симпатичне табуе. У пословичну српску гостољубивост и отвореност. У типичан, само српски, здрав национализам, у коме нема, нити га је икада било, ни расизма, ни антисемитизма, ни антиромизма. У предрасуде које су део фолклора, у говор мржње који је део жаргона.

Не знам колико нас има свест о изговореном. Већина гневних жена нема, а немају ни „длаке на језику“. Њихов вербални линч тече глатко, готово унисоно, шармантно, повремено духовито ваљају се речи без обавезе, речи толико пута изговорене у нашем стварном животу да онај ко их изговара више нема никакву одговорност према њима. Речи које, једном изговорене, постају застрашујући објективитет. Речи због којих ће неко једног дана лежати размрскане главе, мртав и хладан.

Јелена Мијовић