Писање о животима познатих, или непризнатих, хероја и жртава који имају своје место у митологији коју називамо историјом готово увек води у један од два правца. Или настаје досадна еулогија о „великом човеку“, коме се придода неколико шармантних мана како би деловао уверљивије, или још једна прича о судару изузетног појединца са бедном чаршијом која никада нема разумевања за изузетност. И једно и друго подједнако је предвидиво.

Проблем је и у томе што се писац увек суочава са већ формираном представом о личности о којој пише, са моделом у који је њен живот већ изливен. Потом следе неизбежна питања: да ли је та особа заиста била таква, да ли су историјске чињенице правилно употребљене, да ли је нарушена историјска истина. А историјска истина, nota bene, не постоји – као што, уосталом, не постоји ниједна апсолутна истина. Тада на сцену ступају историоманијаци, специјализовани за тривијалне податке из популарних историјских часописа, уверени да је управо дошло њихових пет минута да докажу како је живот био неправедан према њима, а вас, незналицу, наградио приликом да о томе пишете.

Подаци до којих сам дошао о Богобоју Руцовићу били су подједнако незанимљиви и водили су ка већ виђеној причи о „несхваћеном генију“. Зато сам се определио за једино здраво решење: пиши онако како ти се допада, уживај у процесу и плачи над резултатом. Историјске истине не постоје; оне су само пројекције смисла које садашњост накнадно уписује у бесмислену прошлост. Али зато постоји уметничка истина, а њу једино потврђује реакција публике.

Читава историја је, заправо, велико оговарање прошлости и оних који су нас довели до места на коме се данас налазимо. Зато у овом комаду нисам ни увео Богобоја на сцену. Траг о њему оставили су други – добронамерни или злонамерни, увек субјективни, увек говорећи подједнако о себи колико и о ономе кога описују.

Тако је и овај комад још једно оговарање Богобоја Руцовића, будванског глумца који се на београдској сцени кајао због својих животних избора. Нећете сазнати ко је заиста био Богобој, као што то нећете сазнати ни у једном другом уметничком делу. Можда ћете само препознати да је јавно мњење одувек било токсично, злонамерно и лако подложно обликовању.

Небојша Ромчевић