О ПОЗОРИШТУ
О НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ НИШ
Ниш је један од првих градова који је ушао у историју српског позоришта. Први познати позоришни догађај забележен је 1883. године на плакату, за једну од представа путујуће дружине, која је изведена пригодно, поводом годишњице ступања у брак краља Милана и краљице Наталије Обреновић.
Спајањем позоришних дружина Д. Јовановића и М. Димића, почетком 1887 године, основано је нишко позориште „Синђелић“. Прва представа била је „Српски ајдуци“, Ј. Стерије Поповића, 11. марта 1887. године у гостионици “ Кнез Михајло“.
Иницијатори оснивања позоришта „Синђелић“ били су: Стеван Сремац – нишки професор, Милорад Петровић – учитељ, Стеван Никшић – Лала, Хенрих Лилер и Шпира Калик. Први управник био је Михајло Димић. Играни су комади: „Укроћена горопад“, „Мизантроп“, „Два цванцика“, „Подвала“.
Позориште „Синђелић“ је ушло у другу етапу развоја у периоду од 1890-1900 године, у време великих партијско-политичких окршаја у последњој деценији владавине династије Обреновић. Своје представе је давало у гостионици „Европа“. Године 1892. позориште је обуставило свој рад. 1893. коначно је основано нишко позориште „Синђелић“. Тада је Ниш постао трећа српска метропола.
Иако се стално говорило о потреби подизања позоришне зграде, „Синђелић“ је и даље изводио своје представе у гостионицама: „Европа“, „Круна“, башти „Маћедонија“, „Париз“, касније такозваној „Зеленој гимназији“, „Булевар“. 1906. године сазидана је сала „Руски цар“. После двогодишњег одсуства, Ниш је поново добио своје позориште под управом Косте Делинија (1904-1912).
1915. године обуставља рад. Од 1921-1929 животари, скоро импровизовано позориште. Заузимањем Бранислава Нушића и удружења глумаца, 1921. године спојиле су се дружине „Синђелић“ и „Гундулић“. Ново позориште се звало повлашћено градско позориште.
1922. године на седници нишке општине, на предлог Драгише Цветковића, одређено је земљиште за подизање позоришне зграде. У периоду 1929-1930 године позориште ради под именом Позориште Моравске бановине. У згради занатског дома било је 400 седишта.
1931. године позориште је отворило сезону у Нишу, извођењем комада „Смрт мајке Југовића“. Седам година позориште је радило у Занатском дому. 1936. године први пут је преношена преко београдског радија представа – други чин комада „Зона Замфирова“, С. Сремца – Симе Бунића.
Првог јануара 1939. године у новосазиданој згради на Синђелићевом тргу, приказана је прва представа „Зидање Раванице“ или „Задужбина цара Лазара“, у режији Драгослава Кандића. Позориште је имало 687 седишта. Прво велико обнављање позоришне зграде било је 1968. године; друго 1986. године; треће 2002/2003. године.
1887
година оснивања
10.000+
представа
6 милиона+
гледалаца
Народно позориште кроз видео
ИСТОРИЈАТ ПОЗОРИШТА
Позориште Синђелић, једно од најстаријих српских позоришта, основано је је 11. марта 1887. Међу оснивачима су били Милорад Петровић, учитељ у Сићеву, војни чиновник Ђока Протић, професори Стеван Сремац, Спира Калик и Стеван Никшић Лала. Управник је био Михаило Димић. Прва представа Српски ајдуци Јована Стерије Поповића изведена је 11. Марта 1887.
У дворани кафане „Европа“. После прекида 1890. Позориште обнавља рад 26. Јануара 1891, када је изведена мешовита музичко-хорска приредба и једночинка Шоља чаја (тада Шоља теја) француског писца В. Дроста. Већ 1892. Дошло је до поновног гашења „Синђелића“, а рад је обновљен 24. Јула 1893. представом Љубав може све (шаљива игра у четири чина, немачко-југословенска обрада Шекспирове комедије Укроћена горопад).
Те године, када на место управника долази глумац и редитељ Александар Милојевић, завршава се прва етапа рада овог позоришта, период националне, фолклорне и митизиране хероике. Време модернизације и преобржаја трајаће до 1900. Уз глумачке величине попут Добрице Милутиновића, Олге Илић, Богобоја Руцовића, Софије Харитоновић и Илије Станојевића Чиче, „Синђелић“ постаје филијала Краљевског српског народног позоришта у Београду под заштитом краљице Драге. Од 1900. до 1905. Ради као путујуће позориште.
На репертоару су комади Код белог коња, Лионски улак, Једанајеста заповест, Чергашки живот, Коштана, Покондирена тиква, Мамзел Нитуш, Ђурађ Бранковић, Господин начелник, Две сиротице и др.
Законом о Народном позоришту у Београду (1911) и Уредбом о путничким дружинама (1912) формирано је пет путујућих позоришта са именима српских путујућих позоришта са именима српских драматичара и глумаца „Синђелић“ постаје путујуће позориште за југоисточну област са седиштем у Нишу и мења име у Повлашћено путујуће позориште „Трифковић“.
Управа позоришта поверена је Сими Бунићу. „Трифковић“ ради до јула 1914. Када поново добија назив „Синђелић“, а управник је (по други пут) Александар Милојевић до 18. Октобра 1915, када глумци одлазе на фронт и у избеглиштво. Позориште обнавља рад крајем 1918. На репертоару су комади Подвала, Ђидо, Девојачка клетва, Зона Замфирова, Ивкова слава, Коштана, Стари каплар и др. „Синђелић“ са 23. августа 1921. спаја са зајечарском позоришном групом „Гундулић“ и прераста у Нишко повлашћено позориште или повлашћено градско позориште у Нишу. Управник је био Љубомир Рајичић Чврга.
Представе се до 1921. Изводе у Руском цару. Због финансијских проблема позориште престаје са радом 1929. Чланови ансамбла од 1930. Наступају у оквиру „Позоришта Моравске Бановине“.
ЗГРАДА ПОЗОРИШТА
Зграда Народног позоришта, на Синђелићевом тргу, изграђена је је 1939. за Позориште Моравске Бановине. Иницијативу за изградњу нове зграде позоришта дао је Марко Новаковић, тадашњи бан Моравске бановине. Пројекат завршен на 50. годишњицу оснивања позоришта Синђелић израдио је нишки архитекта руског порекла Всеволод Татаринов. Камен темељац постављен је 27. Јуна 1937, а позориште је отворено 1. Јануара 1939. Позоришним комадом Зидање Раванице Милорада Шапчанина.
Зграда је импозантан објекат димензија 54 x 34 м, пројектован у духу модерне. Главни улаз са полукружним степеништем и наткривеним подестом испод балкона на спрату , који држе четири стуба, орјентисан је ка свечаном платоу на проширењу трга према ул. Вожда Карађорђа. Помоћни и технички улази су са источне и западне стране. Са задње, јужне стране позоришта, налази се широка рампа за уношење кулиса.
Позориште има салу у облику амфитеатра са 390 седишта у партеру, на спрату балкон са 156 седишта и четири ложе са по шест седишта на нивоу бине (две са леве, две са десне стране) и две на спрату, два централна фоајеа у партеру и на спрату са претпросторима и гардеробама. Испред велике, покретне бине димензија 14 x 10 м, са надвишењем за дизање кулиса, која је изведена по технолошком пројекту инж. Веље Јовановића, техничког шефа Народног позоришта у Београду, налази се удубљење за оркестар, иза њега друга бина (техничка), иза које је сала за кулисе са директним излазом ка рампи.
Зграда Народног позоришта дограђена је 1946. по пројекту нишког архитекте руског порекла Александра Медеведева. Изнад постојећих гардероба у приземљу, са обе бочне стране позоришта, дограђен је спрат са просторијама за одлагање позоришних костима, а над простором задње бине налази се просторија за пробе, клуб, читаоница и сликарница. Доградња из 1946. извршена је у духу основног пројекта. Доградња из 1946. извршена је у духу основног пројекта. Каснијим адаптацијама (2007) вршена су само ентеријерска и технолошка побољшања.