srpski
Koštana – dr Jelena S. Perić, pozorišni kritičar Radio Beograd 20
Narodno pozorište Niš
Borisav Stanković Koštana
Režija i adaptacija: Jana Maričić
- mart 2024.
Stankovićeva je Koštana prvi put u Nišu izvedena 1901. godine, samo godinu dana nakon praizvedbe u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ako bismo detaljnije istražili istoriju niškog pozorišta, uočili bismo da je upravo ovo delo bilo jedno od najigranijih i najčešće postavljanih komada unazad sto godina na sceni ovog teatra. Zato i ne čudi što je uprava Narodnog pozorišta Niš odlučila da svoj 137. rođendan obeleži premijerom komada iz vranjskog života s pesmama. Više puta prerađivana od strane samog autora, menjajući i žanrovsko određenje, ova najnovija Koštana adaptirana je i izvedena pod rediteljskom palicom Jane Maričić. Namerno ističem da je reč o adaptaciji, kako ne bi bilo zabune ili pak komentara na račun toga da Bora neke scene ne bi napisao, a pitanje je da li bi ih uopšte i uzeo u razmatranje. Ipak, ono što je Jana Maričić sa svojim timom saradnika i glumcima, koji su izneli predstavu, ostvarila, od početka do kraja, prati tu liniju njenog tumačenja i viđenja priče o Koštani, ali ne samo o Koštani već o porivima, nagonima, antagonizmima i patnji kao zajedničkom imeniocu za sve Stankovićeve junake.
Sedište same dramske radnje donekle je pomereno, pa je akcenat stavljen na jednu drugu zabranjenu i u prošlosti neostvarenu ljubav. Nekada mladi i zaljubljeni, Salče, Koštanina majka i čuveni gazda Mitke evociraju uspomene na svoju mladost i ljubav koja im nije bila suđena. Ovo nije poetično nostalgično vraćanje u prošlost, već tugovanka, lament nad nečim što je prošlo i u nepovrat izgubljeno. U osvit Uskrsa, u ambijentu krčme, u dimu, alkoholnim isparenjima, obnevideo od pića i neprospavanih noći, Mitke traži, naređuje da mu se svira, da se peva. On pati, voli, kune i proklinje. I život, i brata, i nju, Salče. Mitke je nasilan, grub, vređa, ali Mitke je satkan od emocija, i upravo ga one razdiru i dovode na ivicu rastrojstva. I dok mu Salče peva, što je jedna od najupečatljivijih i najemotivnijih scena, oni oboje dostižu vrhunac svoje tuge, tuge svih Stankovićevih junaka osuđenih na život s nedragim, život bez ljubavi i topline. Maja Vukojević Cvetković kao Salče i Dejan Lilić kao Mitke upili su u svoje junake sve one žali i boli, za mladošću, usahlom lepotom, proćerdanim životom. I iako nema južnog melosa koji se očekuje kada se pomene Koštana, već uz zvuke sevdalinki i orkestar koji je sve vreme na sceni, vi ste duboko ganuti i tom pesmom, i tom igrom, i tim bolom. Ovo je univerzalna priča o ljudskoj patnji, o položaju žene, o proćerdanim prilikama i životu bez smisla. I taman kada mislite da je na sve to imun, uvek prek, osion i hladan hadži Toma, vi vidite i njegov lom, na kraju čak i onaj emotivni i moralni pad. Odlični Aleksandar Marinković, autoritativan i grub, poigravajući se dugmetom na odelu polako otkopčava onog zaključanog sebe, zabranjenog, uspavanog, tako živog, a odavno umrlog. I tu kreće ono Borino, oni lomovi koje je imala i Sofka, oni lomovi koje je tumačio i Frojd. To je pitanje da li eros označava sve oblike ljudskih težnji, tj. htenje uopšte, ili samo jednu posebnu vrstu žudnje. Da li je eros poseban ili opšti fenomen ljudskog postojanja, u tom smislu da su svi ostali fenomeni samo njegove manifestacije. Nagoni su mitska bića, veličanstvena u svojoj neodređenosti.
Scenografija Miodraga Tabačkog svedena ali efektna, nagoveštava ornamentima da je reč o jugu Srbije, a uz kostime Borisa Čakširana gledalac samo još više može da oseti tu protivtežu dva različita sveta i pogleda na život. Zakopčanost, kako fizička tako i duhovna, nasuprot Koštaninoj putenosti i slobodi, u tumačenju mlade Une Kostić.
Gledajući ovaj komad poneće vas dert, zaigraće vam ruka u ritmu muzike, ali i nešto u grudima, ukoliko je ičeg i ostalo nakon života u svetu koji nas lomi, guta i zabranjuje da budemo u skladu sa sobom.
Dr Jelena S. Perić,
pozorišni kritičar Radio Beograd 2
Link: https://www.rts.rs/radio/