Koštana

Diplomska predstava Une Kostić.

Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem. 

Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876  ̶  Beograd, 22. oktobar 1927)

U  „Istoriji nove srpske književnosti”, koju je Jovan Skerlić napisao i objavio u najboljim godinama svoga stvaralaštva, Borisav Stanković je dobio prvo mesto među novim srpskim pripovedačima. Za Skerlića je bio „najveći talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti”, pisac koji je dao „jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti”, umetnik „sa stvarima savršenim”.

Pavle Popović u „Pregledu srpske književnosti” napominje: „Borisav Stanković je stvorio remek-delo slikanja i poezije.”

Ove dve najautoritativnije ličnosti toga doba postavile su ga takvim svojim laskavim mišljenjima na pijedestal, sa koga niko nije mogao da ga skine; mada je bilo i takvih, koji su, iz uverenja ili nekih drugih pobuda, pokušavali da mu bar umanje značaj, no bez nekog značajnijeg uspeha, ali niko više nije pokušao da ga ospori u potpunosti i svi su mu priznavali izuzetnu darovitost i originalnost.

Kao da polemiše s onima koji su ga sagledavali sa „spornijih strana”, na to je skrenuo pažnju prvo Branimir Ćosić:

„Mogućno je da je bilo pisaca širih koncepcija, da će ih biti, ali još nijedan nije zašao, nije se spustio dublje od Stankovića u vrtlog osnovnih strasti i potreba. Jedan Stankovićev čovek ili žena, to je uvek čovek ili žena od krvi i mesa, koji žive teškim i krvavim životom čoveka i žene vezanih svom svojom težinom za ograničeno, besmisleno, ludo skučeno živovanje fiziološko, koje uzalud oru potsvesni kompleksi što traže potpuno iživljavanje, prelazak svih granica prostora i vremena (zatvor čoveka u sopstvenom telu, nemogućnost da se strast iživi, žal za mladošću).”

Isidora Sekulić u eseju „Bore Stankovića tamni vilajet” govori o retkom i originalnom piscu, ali se pita da li je Stanković bio svestan onoga što je dao u svojim najnadahnutijim trenucima, stvarajući svoja najbolja dela. Naročito kad je govorio o propadanju starog i rađanju novog Vranja, o atmosferi starog Vranja i, posebno, kad je govorio o deci i mladosti; kao da je stvarao pre po instinktu, naslućujući. A kada analizira glavne junake i ono što je u njima poetično, govoreći o Sofkinom ocu, efendi-Miti, koji, da bi se održao koliko-toliko na površini, prodaje i svoju rođenu kćer seljaku, bez nekih većih skrupula; a onda, kao da žuri dodaje: „ima još jedan Mita, čuveni Mitke koji je možda najveća Borina poezija!”

Sima Pandurović, Borin „sabrat” iz kafane, negde pred svoju smrt rekao je u jednom razgovoru s novinarima o Bori:

„Bio je prilično ćutljiv čovek, govorio kratko, iskidano, kao za sebe, bez razvijenih fraza i rečenica. Nisam ga čuo da govori ni o svojim delima napisanim ili zamišljenim, ali znam da je svoj poziv shvatao ozbiljno i svoj književni rad cenio. Jednom prilikom mu je neko uredništvo zatražilo jednu pripovetku, ali hitno i što je mogućno pre. Bora se ljutio, gunđao i rekao mi: ,Oni misle to je tek tako: daj priču kad njima treba. Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem.ʼ Verujem da je govorio istinu. On je svoj život i sevdah, dert, nostalgiju za zavičajem nosio duboko u sebi, stvarajući svoje delo pod imperativom jednog osećanja. On je proživljavao svoje strasti i krize svojih junaka. Otuda, mislim, njegove pripovetke zrače toplinu i daju pun utisak stvarnoga života.”

Velibor Gligorić se svesrdno zauzimao za Stankovića i njegovo delo, ne samo kao kritičar nego i kao čovek. Napisao je izuzetno toplu reportažu o poseti Stankovićevoj kući u Vršačkoj ulici u Beogradu, gde između ostalog kaže:

,,U osnovi ljudske prirode video je žudnju za svetlošću i lepotom života. To je za njega i najveća dragocenost življenje, najveća vrednost života. Zbog toga je on sa velikom egzaltacijom doživljavao proleće života, proleće u ljudskoj prirodi i zbog toga mu je najbliži bio čovek raspevane mašte i vrela srca. U delima Bore Stankovića veoma je intenzivna poetska žudnja za ličnom slobodom i srećom čovekovom.”

Milan Bogdanović je o delu Borisava Stankovića govorio:

„U psihologiji čitavog ovog sveta, koji Borisav Stanković oživljava u svojim romanima, pripovetkama i dramama, preovlađuje čulna strastvenost. Taj vranjanski život i svet jedan su kutak slovenskog Balkana, u kome su se slovenski bolećiva duševnost i ustreptala osećajnost ukrstile sa mnogom krvi. U njima je zaista mnogo tuđih tragova. Najdublje je ostavio orijentalni senzualizam, koji je, takoreći, poplavio sadržinu Stankovićevih dela. Strast, plotska strast je tu veliki motiv… Od  kandži strasti niko nije zaštićen. A ukoliko je ličnost društveno i psihološki složenije postavljena, utoliko je i strast u njoj pustošnije delujuća.”

Priredila Tamara Milosavljević

BIOGRAFIJA REDITELJKE

Jana Maričić, rođena je u Beogradu, 4. oktobra 1984. godine.  Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Slavenka Saletovića i Ive Milošević. Režirala je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, Bitef teatru, Pozorištu „Boško Buha“, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Subotici, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Narodnom pozorištu u Kikindi, Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu…

REČ REDITELJKE

U pažljivo priređenom tekstu urednice ovog programa, stoji citat Bore Stankovića, koji kaže: „Oni misle to je tek tako: daj priču kad njima treba. Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem.“

Kada me je direktor Narodnog pozorišta Niš iznenada, na terasi foajea, pozvao da režiram Koštanu, delovalo je kao da misli da je to tek tako  ̶  daj predstavu za Dan pozorišta, za tad nam treba. On je, međutim, znao da to nije tek tako, a ja sam znala šta sledi.

Uplašeni, a hrabri; strastveni, duševni, bolećivi, vatreni; sumnjičavi, alʼ i radoznali, sirovi, žestoki, zbunjeni, nežni, ovi su glumci i protiv svog razuma pratili ritam mog instinkta. Zato oni, za razliku od ovih Borinih, znaju: ja svaku svoju predstavu odbolujem. Hvala im što igraju tu tajnu.

Koštana Borisava Stankovića na sceni

Narodnog pozorišta Niš

U književni prostor Srbije, Borisav Stanković ulazi kao pripovedač 1899. Godine, zbirkom Iz starog jevanđelja. Godinu dana kasnije, kako svedoči Milan Grol, Stanković, na nagovor dramaturga Narodnog pozorišta (tadašnji pun naziv Kraljevsko Srpsko Narodno pozorište) Dragomira Jankovića, razrađuje motiv iz pripovetke Naš božić o Fatimi, „čuvenoj, prsatoj Ciganki s belim licem, crnim i okruglim očima. (Nju je posle opština morala silom da uda, jer kad se s njom nađu, onda zaborave i ručak, večeru i noć. Do zore piju rakiju, kite je i oblažu novcem, svoje žene biju i teraju iz kuće radi nje“) i piše dramski tekst Koštana.

Stankovićeva Koštana je prvi put prikazana u Narodnom pozorištu u Beogradu, 22. juna 1900. Sam Stanković pisao je o prvim percepcijama predstave: „Drama Koštana, takođe, na pozornici prvi put propada zbog već ukorenjenog pogrešnog mišljenja kod publike: da sve što dođe iz južnih krajeva (Niš, Vranje, Leskovac) treba da je smešno i da je karikatura (Sremac)“. Međutim, nakon više nego pozitivne kritike O Koštani Jovana Skerlića, 1901, nastavlja dalje Stanković, „ona postaje najpopularniji komad na pozornici“. Istorija srpskog pozorišta jasno pokazuje da je Stankovićeva Koštana i nakon više od sto godina od praizvedbe tu svoju popularnost zadržala.

Ipak, i pored ogromne popularnosti, Stanković, usled „znatnih tehničkih mana“ i žanrovske heterogenosti, nekoliko puta prerađuje Koštanu, „šireći je u dijalogu i scenama“ i menjajući joj žanrovsko određenje: 1900 − pozorišna igra u četiri čina; 1902 − komad iz vranjskog života, u četiri čina, s pevanjem; 1905 − dramska priča; 1924 − komad iz vranjskog života s pesmama.

Stanković stvara dramu iz tradicije narodnih komada s pevanjem, koji su krajem 19. veka bili najpopularniji dramski žanr na pozorišnim scenama u Srbiji. Međutim, on na više načina izneverava kanone ovog žanra − od napuštanja sela kao mesta zbivanja, izneveravanja obaveznog srećnog završetka gde pobeđuju pravedni predstavnici patrijarhalnog morala“, do unošenja elemenata drame naturalizma, simbolizma i neoromantizma: posvećuje se dubljem psihološkom analiziranju likova, okruženim nenaklonjenom i represivnom urbanizovanom sredinom, nastalom prelaskom iz jedne u drugu sredinu, iz naturalne u novčanu privredu, iz patrijahalne u građansku kulturu.

Istorijsko vreme dramskog teksta Koštana, kao problem vremenske distance između vremena komada i vremena publike, odnosno kao činjenica da se ova drama prevashodno ostvaruje jasnim ikoničkim i indeksnim čitanjem u i o „vremenu praizvedbe“, Borisav Stanković je neposredno izveo. Ovde se misli na to da se istorijsko vreme nastanka drame i praizvedbe poklapa sa istorijskim trenutkom o kojem se u sižeu govori: ispod Spiska lica stoji „Vranje. Sadašnjost.“

U pokušaju jedne uopštene tipološke karakterizacije istorijskog perioda kome se Stanković neposredno obraća, postojanje jako izražene težnje za uspostavljanjem sistema (država, dinastija, društveno uređenje) i potrebe za individualizacijom, kao znakom slobode, te njihova uzajamna negacija, obeležila je ne samo period praizvedbe Koštane već i čitav 20. i početak 21. veka u srpskom narodu.

Bilo da se iščitava kroz ovako prepoznatu činjenicu, koja ukazuje da drama kroz događaje koji se neposredno odnose na vreme nastanka drame ukida bilo kakvu istorijsko-vremensku distancu između publike i samog sižea, ili pak kroz eksplicitno izrečenu pozorišno-estetsku ideologiju tog perioda − socijalno angažovana drama, sa puno „pravog opažanja i lokalne boje“, kojom se piše „konkretna književnost“ o i iz savremenosti − tumačenje pragmatike suštinski je zavisno od tenzija koje se mogu dekodirati iz socio-kulturoloških okolnosti vremena praizvedbe. Podrazumevajući da se njegovo znanje podudara sa znanjem dobro obaveštene publike o svim aspektima javnog i privatnog života, kodovima zakonodavnosti i običajnosti, Stanković dramsku napetost u Koštani formira na čitavom nizu opozicionih socio-kulturoloških paradigmi koje određuju lica i njihove odnose, kako unutar same drame tako i u izvanumetničkoj stvarnosti: prošlost − sadašnjost, bogat − siromašan, viši društveni stalež − niži društveni stalež, društveno moćan − nije društveno moćan, uspešan − neuspešan, član porodice − nije član porodice, muško − žensko, mlad − star, dete − roditelj, zdrav − bolestan, Srbin − nije Srbin itd.

Ostajući na tragu dosadašnjih interpretacije Koštane, posebno dramskog teksta, složićemo se sa konstatacijom Petra Marjanovića: „Istraživači Stankovićevog književnog dela zapazili su nekoliko njegovih osnovnih tema: prolaznost života i ljubavi, ‘žal za mladost’ (ili preciznije: Žaljenje za onim što nije bilo, što se nije imalo ni ostvarilo, što se promašilo); težnja da se ‘negde’ ode, jer život koji se živi nije pravi. Isidora Sekulić ukazala je i na temu tragedije dece, ‘koja postaju žrtva oca, svekra, brata, svemogućeg Boga muškarca’. − Sve ove teme pokrenute su i u Koštani. Pa ipak − ako bih pokušao da izdvojim osnovnu − odlučio bih se za težnju za slobodnim životom, koju u najvećoj meri ispoljava Koštana. Iz nje se rađa i osnovni dramski sukob između predstavnika dva suprotna pogleda na život (mlade pevačice i igračice − Ciganke Koštane – i Arse, predsednika opštine, predstavnika društvenog uređenja i branioca svih kanona neprikosnovenih u životu društva onoga vremena.)“

U Koštani se, dakle, prepoznaju dva zapleta, jedan na nivou razvijanja motiva slobode, oslobađanja od zakonodavno-običajnosnih stega, kojeg ćemo označili kao glavni zaplet, i drugi, koji je njemu podređen, razvijanje zapleta u ljubavi između Koštane i Stojana (podzaplet). Oko osa glavnog i sporednog zapleta stvara se složena mreža tematski ekvivalentnih zapleta u odnosima između Hadži Tome i Kate, Arse i Mitketa, Koštane i Mitketa, Koštane i njenih roditelja.

Kompozicija zapleta drame pripada tipu tzv. prirodne konstrukcije književnoumetničkog dela. Istovremeno, ona se podvodi i pod postupak analitičke dramaturgije u kojoj prošlost ima presudan uticaj na događaje u sadašnjosti. Sukob se, naime, ne razvija iz nedvosmislene početne situacije u kojoj su jasno definisane antagonističke snage, već su njegova osnova i suština smeštene u vreme pre početka scenske prezentacije. Na ovaj način, zaplet nastaje saznavanjem događaja iz prošlosti koji radnju lika, ali i čitavog komada, usmerava na drugu stranu.

Temporalna organizacija sižea Koštane jednostavna je i prospektivna: polazi od izabranog trenutka (Stojan se priključuje raspojasanim Vranjancima u uživanju u Koštaninoj pesmi i igri), koji je pomeren neposredno pre same scenske prezentacije i u skladu sa prirodnim vremenom traje do trenutka kada Koštanu odvode svatovskim kolima. Između svake slike (čina) postoji vremenski diskontinuitet.

Ipak, prva tri čina odvijaju se u tesnom vremenskom sledu i gotovo da se poklapaju s klasicističkim pretpostavkama od „dva obilaska sunca“. Ovim sabijanjem vremena, sa stanovišta percepcije pozorišnog vremena, prva tri čina postaju reprodukcija jedne stalno prisutne prošlosti, pravolinijski rasprostranjene prema budućnosti, u kojoj se ništa novo ne događa, i gde je kretanje ponavljanje istog običaja, onih događaja koji su naznačeni na početku dramske naracije. Međutim, ovu klasicističku zatvorenost, kao ideološku sliku simetričnog, savršeno uređenog sveta, Stanković razara događajima koji stoje nezavisno u odnosu na glavni zaplet, ili započinju iznenada, iz nagomilanog nezadovoljstva duše, i koji se, kao takvi, sa sopstvenom vremenskom dimenzijom, u vremenu scenske prezentacije drže na okupu zahvaljujući prostoru. Ovo se pre svega odnosi na činjenicu da je opozicija centralistički-racionalistički kod, koja u sebi objedinjuje svaki drugi primer binarnog kodiranja, uslovljena hronološkim blokovima vremena: pre i sad. Svaka od ovih kategorija teče paralelno i unakrsno. Prva od njih teče u evokativnim prostorima Hadži Tome, Arse i Mitka, dok se sadašnje vreme življenja u Vranju smešta u dijaloške partije svih likova. Na ovaj način vreme Koštane usložnjava se i širi iz sadašnjosti u prošlost.

Hronologija nizanja događaja formira se oko granične 1878. godine, kada su Niš, Vranje i Leskovac oslobođeni od Turaka i pripojeni Srbiji. Koštana je toliko čvrsto vezana za ovaj izvanumetnički referent da se može govoriti o tome da ona proizilazi iz njega, da on proizvodi i temu i siže: „Vranje u vremenu pred samo okončanje turske vlasti i neposredno posle oslobođenja dominantan je hronotop njegove (Stankovićeve − prim S. Ž. M.) proze (i drame − prim S. Ž. M.), koji umnogome uslovljava sudbinske lomove sa kojima se suočavaju njegovi junaci“. Činjenica da se Hadži Toma pred Arsom poziva na zakone i običaje iz „turskog doba“, te da Arsa te iste zakone primenjuje silom udajući Koštanu za Asana, implicitno sugeriše Stankovićev pesimizam o mogućnosti menjanja običaja i navika i u vremenu praizvedbe.

Četvrti čin svojom vremenskom udaljenošću pojavljuje se kao svojevrsni epilog. „A epilog je, po tradiciji, deo komada ‘izvan fikcije’ (izvlače se zaključci iz povesti, zahvaljuje se publici); on je spajao fabulu s realnošću, i po tome se razlikovao od raspleta kao poslednjeg fikcionalnog segmenta.“ Kod Stankovića četvrti čin ima funkciju jednog fikcionalnog posle, karakterističnog za romanesknu (novelističku), a ne dramsku naraciju. Koštana ima dva klasična, ireverzibilna završna događaja u četvrtom činu. Mnogi naši književni kritičari i teatrolozi misle da je Stanković Koštanu mogao da završi trećim činom. Arsinom odlukom da Koštanu uda za Asana, čoveka kojeg ne voli, poredak se vraća na početnu stabilnu situaciju. Njegovom odlukom završio se jedan događaj. Četvrti čin je otuda sasvim izvan dramske radnje i zapravo je početak jedne nove povesti.

Koštana obiluje simultanim događajima. Gotovo tokom celog trajanja scenske radnje, iz izvanscenskog prostora dopiru muzika, pesma i zvuci ulice. Međutim, oni svojom istovremenošću sa događajima scenske prezentacije ne utiču presudno na razvoj radnje. Po pravilu oni su deo zvučne zavese, ambijentalna podloga, artistička ornamentika i realistička potvrda onoga što likovi pred publikom govore.

U skriptorskom smislu, izvanscenska radnja definiše se unutar didaskalija. One su, u stvari, scenske oznake mesta i vremena, uputstva za glumce, određuju prostorno-vremenske koordinate fiktivnog dramskog zbivanja. Kao i kod ostalih dramskih pisaca tog vremena, ne samo u Srbiji već i šire, i Stankovićeve didaskalije su razuđene i sa naglašenom pažnjom ambijetalno strukturišu prostor zbivanja i oblikuju portrete likova. Kritičari su isticali njihovu „romanesknu preciznost“, proizišlu iz Stankovićevog realističkog i gotovo fotografskog dara. Međutim, oni prevazilaze okvire realističke numinoznosti i uzdižu se na viši, simbolički nivo. Kako zapaža Ljiljana Pešikan Ljuštanović, „utkani, pretrpani, tamni i utišani eksterijeri bogatog hadžijskog doma i u Koštani funkcionišu na planu realističke motivacije likova koji im pripadaju, ukazujući na socijalnu i ekonomsku moć, ali, istovremeno, postaju prostor zatočenja i neslobode. Zato Stojan samo prividno Koštani nudi spas. (…) Koštana zna da idilične prolećne bašte u stvarnosti nema: ‘Zar da ne mrdnem, iz sobe da ne izađem, već samo tu da sedim, ćutim, gledam mesečinu…’ Razložnost njenog straha od hadžijske kuće potvrđuje sudbine svih članova Hadži Tomine porodice, i to ne samo egzistencijalne sigurnosti žena − Stane i Kate − koja bi mogla biti uslovljena patrijahalnom porodičnom hijerarhijom nego i položaj muškaraca, čuvara poretka, Stojana i Hadži Tome. Bogatstvo kuće, oličeno u ćilimima, raskošnim rezbarijima, tišini i prigušenom svetlu, guši i vitalnost i nagonske impulse svojih stanara“.

Svodeći rezulatate namenom ograničene analize, ukazujemo na izmeštanja predstave Narodnog pozorišta Niš, u adaptaciji i režiji Jane Maričić, premijera 11 .03. 2024.

− Prostorno-vremenski otklon predstave (scenografska, kostimografska, kompozitorska rešenja), približava se istorijskom vremenu izvođenja, istovremeno zadržavajući kompozicionu stukturu predteksta.

− Suštinski pomak Jana Maričić i ansambl predstave Narodnog pozorišta Niš prave u koncepciji odnosa likova Mitketa i Salčeta. Njihov odnos, tačnije njihova neostvarena ljubav iz prošlosti, jeste realistički motiv pokretanja radnje i prizma kroz koju se prelamaju sve druge tematizovane ose sukoba. Na ovaj način i lik Koštane prevazilazi svoju sputanost, proizašlu iz okvira realističke književnosti „studija iz života“ i fatamorgazične erotičnosti. Nema nikakve sumnje da je Jana Maričić, na početku drugog desetleća 21. veka, osetila potrebu da ukaže na činjenicu da se na svim nivoima društvenog poretka živi istovrsno. Utoliko više tragičnost Koštane Narodnog pozorišta Niš postaje tragedija društva.

Doc mr Spasoje Ž. Milovanović

Koštana Bore Stankovića na niškoj sceni

1901, 1905, 1910, 1918, 1919, 1922, 1925. godine.

01. 12. 1931. r. Dragoslav Kandić

1937.

07. 10. 1941. r. Josif Srdanović

31. 03. 1945. r. Josif Srdanović

20. 12. 1945. r. Svetozar Milutinović

01. 02. 1947. r. Dragutin Todić

01. 02. 1949. r. Dušan Antonijević

05. 10. 1965. r. Rajko Radojković

28. 09. 1971. r. Gradimir Mirković

12. 11. 1984. r. Aleksandar Đorđević

17. 04. 1993. r. Branislav Mićunović

11. 03. 2024. r. Jana Maričić