Slikarke

Džordžija O’Kif (1887–1986) bila je američka umetnica. Najpoznatija je po slikama cveća, nebodera Njujorka i pejzaža Novog Meksika, kao i po slikanju stena, školjki i životinjskih kostiju. Bila je jedna od prvih žena koja je priznata kao umetnica u SAD. Smatrali su je „majkom američkog modernizma“. Bila je u ljubavnoj vezi, a potom i u braku sa znamenitim njujorškim fotografom i galeristom Alfredom Štajglicom.

Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka, rodonačelnica srpske moderne. Školovala se u Beogradu i Minhenu, učestvovala je na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu, bavila se i humanitarnim radom. Jedan je od osnivača Kola srpskih sestara, Lade (prvog umetničkog udruženja) i Prve jugoslovenske likovne kolonije u Sićevu. Kao dobrovoljna bolničarka na frontu učestvovala je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Umrla je u Valjevu 1915. godine od pegavog tifusa.

Reč autorke

Drama „Slikarke” se bavi problemom žene da se izbori za ono što joj po rođenju pripada: da misli, da stvara, da bude svoja, da bude voljena… U drami su objedinjene tri priče koje povezuje ta tematika. One žele da budu svoje i one ne žele da ih iko u tome spreči. Njih poražava i ljuti „ti si samo žena”, rečenica koja odjekuje u mislima kao najglasnija od svih i koja izaziva bes i tugu. One se bore protiv svih predrasuda, protiv svih „nemaš ti ruke za ovo” i „to je muški posao”. One se bore protiv „a šta će drugi reći” i uživaju u svojim pobedama. Istog cilja, a potpuno različite, podnose razne žrtve zarad onoga što im je bitno. Džordžija O’Kif žrtvuje porodicu zarad umetnosti, dok Nadežda Petrović žrtvuje umetnost zarad odbrane zemlje. One su u nesrećnim vezama sa partnerima koji ih dovode do ludila i pomisli da možda i jesu lude jer mnogo traže, iako traže samo ono što je njihovo. One su kao i sve mi. One su zaboravljene, iako ih srećemo svakodnevno. Sada je došlo vreme u kom se sve to menja. Mi se više ne borimo u tišini.

Reč reditelja

Predstava „Slikarke” je trostruka priča o borbi i veri u san. Tri žene, različitih karaktera i sudbina, susreću se sa svim onim što moraju da žrtvuju, čega moraju da se odreknu, da bi išle svojim putem. Za jednu od njih to je želja da ugodi svojoj majci, za drugu je potreba da ima decu, za treću međunarodna karijera i život u inostranstvu koji se napuštaju ne bi li se ostalo sa svojom zemljom i narodom u vihoru rata. Sva ta odricanja i žrtve govore o neopisivoj snazi i posvećenosti, ali i o tome da za osobu doslednu sebi u biti izbora i nema. Postoji samo jedan put, isklesan u kamenjaru životnih prepreka, društvenih stega i rigidnih rodnih uloga. Da li su u nekom boljem svetu ove žene mogle biti pošteđene tih borbi? Da li bi u nekoj utopijskoj realnosti za ove žene mogla da postoji mogućnost „i – i” a ne samo „ili – ili”. Takva stvarnost, u kojoj žene ne bi morale neprestano da osvajaju svoje pravo da budu sve što požele, jeste ono čemu civilizacija treba da teži, ali ta borba jeste i ono što je izoštrilo karaktere „slikarki”, učinilo da njihova borba i odlučnost sijaju kao dijamant i bacaju svetlost daleko. O toj borbi da se bude dosledan sebi, o tom osvajanju prava na sopstveni san govori ova predstava.

Stevan Bodroža