Ko se boji Virdžinije Vulf?

O PISCU

Edvard Frenklin Olbi (1928 — 2016) bio je jedan od najvećih dramskih pisaca američke književnosti dvadesetog veka, a proglašen je „piscem generacije“ pošto je 1962. napisao kultni komad Ko se boji Virdžinije Vulf?, po kojem je 1966. snimljen i film sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom u glavnim ulogama. Film je nagrađen sa pet Oskara.

Među najpoznatije njegove komade ubrajaju se još i Zoološka priča, Delikatna ravnoteža, Sićušna Elis. Njegov dramski opus u celosti je posvećen lucidnom posmatranju modernog doba i očajnog i izgubljenog pojedinca u njemu. Svojim delima je uveo u američko pozorište teatar apsurda, čiji je vrhunac u evropskoj dramaturgiji kroz komade Žana Ženea, Semjuela Beketa i Ežena Joneska već bio prošao. Time je i svetskom teatru apsurda dao novi zamah i podsticaj.

Tri puta je nagrađen Pulicerovom nagradom za najbolji dramski tekst. Zanimljivo je da je komad Ko se boji Virdžinije Vulf? ostao bez tog priznanja zbog obrađivanja teme seksa i mnogo psovki.

U intervjuu za časopis „Tajm“ svoje stvaralaštvo je opisao sledećim rečima: Sve moje drame su o ljudima koji su izgubili kontrolu nad svojim životom, koji su se mladi predali, koji dolaze do kraja svog života žaleći za stvarima koje nisu uradili… Smatram da većina ljudi protraći previše vremena živeći kao da nikad neće umreti.

Funkciju pozorišne umetnosti je u intervjuu za „Gardijan“ 2004. okarakterisao: Sve drame, ako su imalo dobre, napisane su da poprave čovečanstvo. To je posao pisca, da drži ogledalo ispred.

Kultnu predstavu Ko se boji Virdžinije Vulf?, u režiji Mire Trailović 1964. godine, prvi je na našim scenama igrao beogradski Atelje 212. To je bilo i prvo pozorište koje je sa tom predstavom gostovalo u SAD i  otvorilo „Linkoln centar“ u Njujorku.

BIOGRAFIJA REDITELJA

Igor Pavlović, rođen  1976. godine u Novom Sadu. Završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu, odsek gluma na srpskom jeziku, u klasi profesora Mihaila Janketića. Od 2002. zaposlen u Narodnom pozorištu u Subotici, a od 2006. stalni član drame Srpskog narodnog pozorišta,  u kojima je odigrao pedesetak uloga.

Osnivač je pozorišne trupe ARTERIA koja je prisutna na novosadskoj sceni od 2008. godine. Prevodi dramske tekstove sa engleskog (High life, Otpor, Kompletna istorija pozorišta…) Režira predstave u profesionalnim pozorištima i trupama (Sabrana dela Viljema Šekspira, Zelje, pečeni krompir, Džepovi puni  kamenja, Greta str. 89 i druge). Stalni je saradnik Gradskog pozorišta Bečej, gde  u  Omladinskom dramskom studiju radi sa mladim glumcima od 2009. godine.U tom studiju režirao je predstave San letnje noći, Nemam da platim i neću da platim, Leons i Lena, Kralj Ibi, Bogojavljenska noć, Ćelava pevačica  i mnoge druge, koje su osvojile  preko 100 nagrada na festivalima u zemlji i regionu.

Sarađivao je sa Umjetničkom akademijom u Osijeku, u predstavama njihovog repertoara. Istražuje  različite glumačke metode (Tehniku Mihaila Čehova i Sanforda Majznera). Završio master studija multimedijalne režije na klasi profesora Aleksandra Davića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Režirao 39 stepenika Patrika Barloa u Pozorištu mladih iz Novog Sada, Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda u Srpskom narodnom pozorištu ( master predstava), Afera nedužne Anabele Velimira Lukića u Narodnom pozorištu Niš, Porodične priče Biljane Srbljanović u Gradskom pozorištu Bečej, Dvoje Džima Kartrajta u GP Bečej, Ponovno ujedinjenje dve Koreje  Žoala Pomere u SNP-u, Bog masakra Jasmine Reze u Kraljevačkom pozorištu, Kompletna istorija pozorišta (ukratko) Mine Petrić u GP Bečej. Režirao i napisao scenario za  animirani film Korak, a u pripremi je animirani film Brkovi.

REČ REDITELJA

Ko se boji Virdžinije Vulf? nije samo intimna drama sredovečnog para u krizi; ona predstavlja gotovo filozofsko ispitivanje granica između stvarnosti i iluzije. Edvard Olbi nam kroz ovaj komad postavlja pitanja koja se tiču suštine ljudske egzistencije, a ne samo odnosa među pojedincima. Marta i Džordž, protagonisti ovog komada, nisu samo supružnici zarobljeni u disfunkcionalnom odnosu, destruktivnim igrama i nemogućnosti da komuniciraju na normalan način već su simboli univerzalne borbe između onoga što jeste i onoga što želimo da bude. Istine i Iluzije.

U ovoj predstavi zanimalo me je  kako iluzija postaje neizbežan deo našeg svakodnevnog života. Svaki od likova, na svoj način, stvara i održava iluziju samo kako bi izbegao bolne istine o sebi i zajedničkom životu. Da li je životna iluzija jedini način na koji možemo opstati u svetu u kom je stvarnost previše teška?

U ovom smislu, Ko se boji Virdžinije Vulf? prevazilazi konkretni trenutak ili prostor – to je univerzalna priča o ljudskoj prirodi. Iako su likovi smešteni u specifičan kontekst američke srednje klase, oni su univerzalna metafora za naš stalni sukob sa sobom, sa društvom i sa stvarnošću sa kojom ne možemo  da se izborimo.

Ova predstava nije samo ogledalo disfunkcionalnih odnosa već i dubokog egzistencijalnog straha koji je ukorenjen u svakome od nas. Strah od istine, od neuspeha, od praznine. Suočavanje sa tim strahovima je možda najveći izazov modernog čoveka. Takođe, bavili smo se iluzijom u teatru. Gde je granica? Da li iluzija postaje smetnja na putu ka istini, kao što je i u životu…