Ljut lek na ljutu ranu – Dragana Bošković, kritika predstave “Limunacija”, Novosti

Na pitanje koje postavlja reditelj Nebojša Bradić gogoljevskim tumačenjem Kovačevićeve “Limunacije”, zna li ovo društvo za promenu nabolje, odgovor je, nažalost, negativan. Od početka, kada učitelj Sreta (odličan Dejan Cicmilović) stigne u srpsku seosku zabit, gde ništa nije ispravno i “ljudski”, pa ni famulus Maksa (sa merom travestirana Dragana Jovanović), do katastrofe, kada će isti tribun, vezanih očiju, kao na francuskim barikadama, ali na merdevinama, izgovoriti strašni lament nad svojom mračnom, korumpiranom, krezubom, siromašnom, uništenom domovinom, smejaćemo se mnogo, da ne bismo plakali nad svojom “hudom sudbom”…

Ćir Đorđe (energičan, vrlo dobar Aleksandar Mihailović), u nušićevskom (čitaj, gogoljevskom), pa onda i kovačevićevskom maniru, cincarin je, trgovac, slab na pare i ima poletnu ženu Mađaricu (Sanja Krstović)… Oficir Mića (izvrstan Aleksandar Marinković) manipulant je i voli (tuđe) žene, a patriotizam mu je, naravno, “poslednje utočište hulje”… Svaku nadu u izbavljenje ubija prepoznatljivi, bezizlazni kliše iz srpske literature, koja “potkazuje” ovdašnje življenje… I to je najbolnija poruka predstave reditelja Nebojše Bradića… Narod nema ni individualnost, ni karakter. To je pokretna rulja, koja se povija, kao trska na vetru, dok joj izrastaju čudovišni organi, kao ruke, koje se pružaju ka nekom izbavljenju, a ono, svakako, nije u radu…

Umesto Sremčeve slike srpskog života u provinciji, Kovačević je pokazao kal mentaliteta, stalnu želju da se profitira u političkoj mutljavini, da se stiče korist “bez motike”, a sa viškom spletkarenja. Spinovanje i botovanje, danas bi se reklo. A Bradić je čitav taj sunovrat prevalio u dijagnozu endemskog ludila, koje nije kliničko, jer mu leka nema. Nije rečeno da učitelj Sreta nije imao plemenitu nameru, da nešto promeni nabolje. Ali ljubomora i niske strasti jeftine ambicije su tu ideju potpuno obrnuli u pravi rat, koji se dogodi na proslavi navodnih političkih uspeha (prostudiran scenski pokret Vere Obradović). Rat komšija i istomišljenika, što je najgore! Tužno i tačno, iako deluje kao groteska!

Sanja Krstović, kao Đuzela, povezala je ovu karakter(istič)nu anamnezu srpske borbe za napredak sa evropskim bordelima, što je veoma zanimljivo. Stefan Mladenović (Gara) pokazao se kao svestran glumac, odličan i kao interpretator muzičkih songova (Zoran Erić), koji odvode radnju u univerzalni ekspresionizam. Danilo Petrović (Purko Pandur), Dragoslav Savić (Pera Ćata), Miroslav Jović (Milisav), Miroljub Nedović (Birov), Marko Pavlovski (Tašule) i Marjan Todorović (Seljak) u dobrom tempu i u odličnoj koncentraciji su držali korak sa zaošijanom glavnom politikom intrige. A Narod (Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić), oko metafore plota (scenografija reditelja), u gotovo filmskom kostimu Marine Vukasović Medenice, tvorili su ne samo gogoljevsku žanr-sliku, nego i pravu fresku ovdašnje zaglavljenosti u politiku kao sudbinu.

Odličan repertoarski potez niškog teatra!

Dragana Bošković, Novosti

---