srpski
Niš i njegovo pozorište u autobiografiji Vladimira Vlade Petrovića (Prvi deo)
Niš i njegovo pozorište u autobiografiji Vladimira Vlade Petrovića (Prvi deo)
Foto: Nikola Stojanović
Vladimir Petrović je pripadao generaciji niške omladine iz devedesetih godina 19. veka, koja se od rane mladosti, još u đačkoj klupi, vezala za pozorište preko scene Sinđelića. Dok su neki njegovi drugovi – Dimitrije Nišilić, Dušan Kujundžić, Vlada Popović, Zaharije Glišić i Čedomir Čeda Anđelković – napustili školu ili zanat i profesionalno se posvetli glumi, Petrović je završio gimnaziju u Nišu 1898. godine, a zatim studirao pravo na Velikoj školi u Beogradu. Od 1904. je radio kao praktikant u niškom, zatim leskovačkom i negotinskom sudu, a od 1911. u Sreskom načelstvu u Kučevu. Zatim je bio sekretar Načelstva i prvostepenog suda u Nišu. U toku Prvog svetskog rata boravio je u Solunu i na Solunskom frontu kao vojnik, a posle rata jedno vreme u Nišu kao sudija. Od 1922. je bio načelnik Ministarstva pravde u Beogradu do penzionisanja 1929, zatim advokat u Nišu 1934-35. Posle rata živeo je u Beogradu gde je i umro.
Petrović je celoga života bio privržen Nišu i njegovom pozorištu. Kao đak gimnazije, statirao je na sceni Sinđelića i prepisivao uloge, još od 1893. godine.
Od studentskih dana objavljivao je napise i kritike o niškom pozorištu ( često pod pseudonimom Muža): u Niškom glasniku, Samostalnosti i Niškim opštinskim novinama, 1904. godine, u niškoj Slobodi 1905. i 1910, u Zori i Novom vremenu 1910-11, Privrednom listu 1922-23, niškom Novom listu 1932, Reviji 1936-37, itd. U njima je štampao i pesme koje je posvećivao Dobrici Milutinoviću, Dimirtiju Giniću, Leposavi Nišilić, Lujzi Stanojević…
Tokom službovanja u Nišu, bio je sekretar i član upravnog odbora u pozorištu. Sve vreme je prijateljevao sa glumcima i preko njih se interesovao za prilike u pozorištu Sinđelić kada je odsustvovao iz Niša.
Foto: Nikola Stojanović
Jedan je od autora knjige „50 pozorišnih godina u Nišu“, izdatoj 1938. Između 1940. i 1952. pisao je svoju biografiju i u njoj posvetio mnoge stranice događajima u niškom pozorištu i njegovim glumcima. U biografiji je dao zanimljive podatke o pozorišnim upravnicima,rediteljima i glumcima, od kojih su mnogi ostavili značajne tragove u niškom, srpskom i jugoslovenskom pozorištu. Pisao je i o društvenim i kulturnim prilikama u gradu, ili o odnosima Nišlija prema pozorištu i glumcima, dočaravajući time atmosferu u kojoj je niško pozorište nastajalo i razvijalo se.
Iz ove sveske Petrovićevih uspomena, koju je posvetio Muzeju pozorišne umetnosti SRS 1952. godine, izostavljeni su ovde samo odlomci koji se ne odnose na Niš i pozorište.
Rođen sam 7. avgusta 1879.godine (po starom kalendaru) u Nišu, od oca Stojiljka i majke Jelene. Otac mi je bio mehandžija. Imao je sopstvenu mehanu, zvanu Ćele-kula, u ulici Znepoljskoj,gde se nekada nalazila Stambol – kapija. Osim mehane, imao je i dvospratnu kuću na početku iste ulice broj 2, a u produžetku ove kuće i jedan dućan sa 4-5 stanova za izdavanje, kao i tri velika vinograda i jednu baštovandžinicu. Radio je i sa vinom i smatran je kao čovek dobrog imovnog stanja.
Po svršetku osnovne škole, 1890. godine, imalo se odlučiti hoću li produžiti školu kroz gimnaziju, ili ću na zanat. U porodici su mišljenja bila podeljena. I ko zna koja bi strana pobedila da se u spor nisu umešala i intervenisala dva čoveka: Jovan Samokresović, svršeni đak Učiteljske škole u Nišu, koji je baš tada bio verio jednu moju sestru od tetke, i Nikola Mihajlović, đak druge ili treće godine Učiteljske škole, koji je sa svojom majkom stanovao kao kirajdžija u kući moga oca.
Blagodareći njihovoj intervenciji i dokazivanju da je bolje učiti školu nego ići na zanat, i da ću ja u gimnaziji biti dobar đak kad sam osnovnu školu završio sa vrlo dobrim uspehom, moj otac je popustio i pristao da produžim školu. Samokresović sa primi da me besplatno spremi za polaganje prijemnog ispita. Položivši taj ispit, upišem se u prvi razred gimnazije, koji sam svršio 1891.godine.
Čim sam stupio u prvi razred gimnazije, odmah sam počeo sedeti u trgovačko-bakalskoj i duvandžijskoj radnji moga starijeg brata Todora, kad god sam za to imao vremena.Tu, u radnji, ja sam učio i lekcije za školu, a kad sam svršio prvi razred, o raspustu, po ceo dan sam čitao velike knjige iz bratovljeve velike biblioteke.
U to doba izlazio je u Nišu politički, radikalni list Sloboda. Kao radikal, i moj je brat primao ovaj list. Taj list je često donosio i vesti o pozorištu Sinđelić, i iz njega sam prvi put dobio saznanje o pozorištu. Sem toga, i moj brat, koji je od mene bio stariji deset godina, bio je već nekoliko puta u pozorištu, pa mi je često pričao sadržinu komada, ta me na taj način i on pravio ljubopitljivim da odem u pozorište. Iako su me stariji drugovi ( Dimitrije Stefanović – Nišlić, Branko Todorić i Kosta Pavlović) zvali da i ja odem u pozorište, ja oca nisam smeo pitati, jer sam znao da mi neće dozvoliti. Moj otac je bio konzervativan i primitivnih nazora, nasleđenih od Turaka, pod kojima je do skoro živeo. Zato nije nikako mogao da se pomiri sa tim da mu dete ide nekuda noću, jer je navikao da sva deca, pa i njegovo , u prvi mrak budu kod kuće.
Ali kad je Toša Jovanović u leto 1891. godine došao po drugi put u Niš kao gost u Sinđelić, ja sam po ceo dan razmišljao kako i na koji način da i ja odem u pozorište pa makar šta bilo i posle sa mnom. U julu 1891, po povratku Sinđelića iz Leskovca, meni se ukaza mogućnost da ostvarim svoju želju i bez očeve dozvole. A evo kako.
Moj otac je imao jednu strast – pronalazak zakopanog blaga, takozvanog skrovišta. Ta njegova strast prelazila je u pravu bolest. Postojali su nekakvi pismeni planovi na kojoj se planini i na kome mestu nalazi to zakopano blago. Za te planove moj je otac dao grdne pare, kupujući ih. Imao je čitavu kompaniju za tu celj. Sa svih strana iz okoline Niša, pa i iz daleka, dolazili su mu ljudi nastrojeni istom idejom i tu, u mehani očevoj, sastajali su se s njim i po nekoliko dana – konferisali, jedući, pijući, spavajući u mehani i ne plaćajući ništa.
Potom su išli na teren: na Suvu planinu, Seličevicu, i na druge planine, tražeći na osnovu planova skrovište. Na više mesta su i kopali, kako nam je otac pričao, ali nikad ništa.
Moj otac je od ovoga imao veliku štetu. Prvo, što je sve te jednomišljenike hranio, pojio i gostio u mehani besplatno, a drugo, što je mehanu napuštao po čitav mesec i više dana, ostavljajući u mehani majku, koja je bila nepismena. Šta sve nismo radili i preduzimali ja i moj brat Todor da oca odvratimo od ove njegove strasti. Sve je bilo uzalud; on je to i dalje radio, sve do 1903. godine, kada je prestao i sa radom u mehani.
Zahvaljujući toj očevoj strasti, kada je baš na Petrovdan otišao sa svojim ljudima na Suvu planinu, zadržavši se sve do Preobraženja( 6.agusta 1891), ja sam iskoristio njegovo odsustvo i otišao jedne večeri u pozorište kod Bulevara, docnije Oficirski dom kod parka. Davao se Đurađ Branković. Đurđa je igrao Toša Jovanović. Tada je Tošu gledao i Dimitrije Nišlić i zajedno smo se vratili kući posle predstave.
Meni je ovo bio prvi komad koji sam gledao u pozorištu. Zato je valjda Toša Jovanović svojom igrom i ostavio na mene neizgladiv utisak o ovoj ulozi. Docnije sam gledao u toj ulozi i druge glumce, ali Tošu Jovanovića u ulozi Đurđa ja ne mogu ni danas, posle više od šezdeset godina, da zaboravim.
(napomena: Toša Jovanović 1846-1893, najveće je glumačko ime beogradske pozornice iz osamdesetih godina 19. veka, gostovao je na sceni Sinđelića u dva maha te 1891. maja , u komadima Ona je luda i Lovorika i prosjački štap, i jula, u dramama Đurađ Branković, Boj na Kosovu i Miloš Obrenović.)
Siniša Janić, Niško pozorište 1887-1944, Teatron 30/1/2
Tekst priredila: Tamara Milosavljević