српски
Интервју – Славиша Филиповић Цајко, бине мајстор у Народном позоришту у Нишу
Славиша Филиповић Цајко запослен је у Народном позоришту у Нишу већ 37 година, од којих је више од 25 бине мајстор. Како сам каже ретко ко га у позоришту или у граду зна као Славишу, али сви знају ко је Цајко. Истиче да је Позориште његов живот, да зна сваки ексер и дашчицу у театру и да му је безбедност свих који раде или уђу у позориште на првом месту.
Како си дошао у Позориште, да ли је то била љубав од малих ногу или се десило случајно?
Цајко: Мој долазак у Позориште био је потпуно случајан. Тадашњи управник позоришта Брана Војиновић живео је у истој згради где и моја породица. Мој отац који је у то време радио у Пошти и комшијама помагао у кућним поправкама, у разговору са Браном дошао је до тога да им у Позоришту треба декоратер. Ја сам у то време студирао машинство и нисам баш био заинтересован да поред студија нађем и посао. Мој отац је, међутим, био упоран у томе да ме наговори да пробам да радим у Позоришту и тако сам једног дана ушао у зграду нашег театра и ту остао до данашњих дана, већ 37 година. Била је то љубав на први поглед, све ми је било јако занимљиво, првих неколико година сам стално био на сцени и седео поред инспицијента сваке вечери кад су се играле представе, слушао сам сваку реч, пратио сваки детаљ, неке представе сам гледао и више од 50 пута. Позориште је примамљива ствар, лако уђе у крв и никада се тога не ослободиш.
Шта си све радио у Позоришту и како си постао бине мајстор?
Цајко: Кроз своју позоришну каријеру прошао сам много тога. Најпре сам радио као декоратер, то су они невидљиви људи који свакога дана изнова и изнова намештају сцену и сваки детаљ на њој за представу. Након неколико година почео сам да радим као реквизитер, опет сам био задужен за сцену, али сада за оне финије ствари које подразумевају да за представу обезбедим све што је глумцима потребно и што износе на сцену. Онда је, на жалост, наишао тежак период за мене у Позоришту, јер је уведена принудна управа и неколико нас је остало без посла. После бројних перипетија и суда сви смо на враћени на посао, а са доласком новог управника ја сам постављен за бине мајстора и више од 25 година радим тај посао.
Шта је заправо бине мајстор и који је његов посао у Позоришту?
Цајко: Бине мајстор је шеф позорнице, он мора да зна све што се на њој догађа пре, за време и после представе. Ја имам тим од десет људи, осам декоратера и два реквизитера. Они монтирају кулисе за представе и обезбеђују сву потребну реквизиту. Наш радни рад у Позоришту почиње рано ујутру када монирамо сценографију за представу која се игра тог дана, а након представе све то склањамо. Најчешће у позоришту трају пробе за нове комаде, тада два пута дневно монтирамо сцену. Ми немамо радно време, радимо и ноћу јер је посао сценских радника такав да морамо бити присутни у позоришту 24 сата. Ја морам да знам где је сваки ексер и дашчица у позоришту. Мој посао је јако одговоран јер је безбедност како запослених тако и публике на првом месту. На пример, за представу Брод љубави имамо сценографију која је тешка пет тона, а на сцени више од 30 глумаца. То треба намонтирати безбедно, али ипак функционално да се глумци несметано крећу. Публика види само крајњи производ, представу, а да се до тога дође потребно је много рада на сцени и око ње.
Колико те посао бине мајстора испуњава?
Цајко: Ја волим свој посао, не бих могао да замислим да радим нешто друго. Савкога дана на сцени проведем много сати. Ја сам најстарији бине мајстор у свим позориштима у Србији али не по годинама живота већ по годинама искуства. Врло често сам и у сукобу са људима јер покушавам да им објасним се мора водити рачуна о свему, да се не сме десити ниједна непредвиђена ситуација. Једном се десило да цуг падне, али срећом, нико није био повређен. Цуг је шипка дуга 12 метара везана са четири сајле и служи за декорацију позорнице, за подизање терета, кулиса и завеса. Када се десило да цуг падне, у питању није била људска грешка, већ фабрички проблем. Након тога тражио сам да се промени систем цугова у Позоришту и сада се никако не може поновити таква ситуација, безбедност на сцени је апсолутна.
Како је било радити у Позоришту пре 30 година, а како је данас?
Цајко: Позориште је као и друштво, стално је склоно променама. Некада је било више љубави, смеха, шала и радости у Позоришту, данас је све много брже, са мање емоција. И публика је другачија. Некда се поштовао позоришни бонтон, данас се дешава да у сали звоне телефони током представе. Имам утисак да се у недовољној мери поштује овај наш храм културе.
За ових 37 година сигурно су се дешавале ствари на сцени које се нису могле контролисати јер представа је жива ствар?
Цајко: Наравно. Једна од анегдота коју ћу заувек памтити је из представе Змај од Србије. Глумац који је играо Змаја летео је са једне стране позорнице на другу. Са сваке стране био је је по један декоратер који би сачекао глумца. Десило се да један од декоратера није успео да ухвати глумца већ се заједно са њим, висећи и држећи се за њега вратио на сцену. Летели су тако неко време док се сајла није смирила, а онда су заједно скочили на сцену. Публика је вриштала од смеха, а глумци су једва наставили, али су одиграли представу до краја. Било је још много оваквих ситуација, све су на срећу биле забавне и смешне.
За неколико година одлазиш у пензију, да ли већ сада видиш свог наследника у Позоришту?
Цајко: Не бих могао никога посебно да издвојим. Знам само да та особа мора бити апсолутно посвећена послу бине мајстора, да мора водити рачуна о свему, а пре свега о безбедности и да мора бити спремна на даноноћни рад. Да би неко радио овај посао он мора да воли Позориште и све што се у њему дешава.