Интервју са редитељем Жељком Ђукићем

Жељко Ђукић је завршио режију на Факултету драмских уметности у Београду. У Сједињеним Америчким Државама живео је тридесет година, где је завршио магистарске студије и био уметнички директор позоришта The Utopian Theatre Asylum у Чикагу. Осим у матичном позоришту режирао је у Њујорку, Лос Анђелесу, Вашингтону и на Флориди. У бившој Југославији и Србији режирао је представе у Сарајеву и Мостару, а у Београду је у Народном позоришту 2009. поставио комад Код куће/Кабул. После дипломирања радио је на Факултету драмских уметности као асистент на катедри за глуму. У Америци је наставио да се бави позоришном педагогијом; предавао је на неколико америчких универзитета, између осталог на Универзитету Илиноис у Чикагу и Универзитету Нортвестерн. Однедавно ради као сарадник на катедри за глуму Академије уметности у Београду.

 

У интервјуу нам говори о Нушећовом Покојнику, о припремама истоимене представе и о предстојећој премијери 3. новембра у Народном позоришту Ниш.

Фото (приватна архива): Жељко Ђукић

 

Чак 30 година сте живели и радили у Америци и режирали представе на нематерњем језику. Овог пута постављате представу на нашем језику, и то култног аутора Бранислава Нушића. У којој мери и због чега Вас враћање делима наших књижевних великана радује и колику то одговорност носи са собом?

 

Радујем се зато што је ријеч о Нушићу, кућном писцу, који ме је засмијавао од дјетињства. Радити домаћу класику на свом језику представља велико задовољство, јер ту привилегију, живећи у Америци, нисам имао. С друге стране, у Америци сам за све ове године стекао искуство другачијег позоришног система и поетике, који можда могу да допринесу и другачијем читању Нушића. Режију увијек сматрам критичким, те у сваком погледу одговорним чином, па тако и овог пута.

 

Нушића сматрају писцем чија дела на старе и која су актуелна и дан-данас. Шта мислите, због чега је тако?

 

Прво, Нушић је актуелан зато што не даје дефинитивне одговоре, већ поставља права питања. А на та питања свака генерација одговара другачије, из перспективе свог времена и онога што то вријеме одређује.

Друго, у позоришном смислу, код Нушића је кретање скоро бесконачно. Његове комедије траже мизансцен који се не прекида. Карактери улазе, излазе, групишу се, разилазе, сударају, удаљавају или приближавају у раскошним констелацијама, скоро као у музичком позоришту или балету. Мислим да је то узбудљиво и изазовно и за глумце и за редитеље.

Фото: Никола Стојановић

 

Какво је Ваше тумачење представе Покојник, коју режирате у Народном позоришту Ниш?

 

Покојник је сложен и тежак комад, у смислу да се прелива кроз неколико жанрова. Нушићева намјера, да нам прикаже модел легитимизације пљачке и бруталне отимачине кроз спрегу власти и криминала, је јасна и недвосмислена. Тај модел је универзалан, дакле није одређен временом а ни менталитетом, појмом који често користимо као изговор да оправдамо зло које чинимо себи и другима. Упрaво тиме смо се бавили у Покојнику; проучавали смо механизам корупције, онако како га је Нушић дао. Покушали смо да кроз игру прикажемо како лаж постаје “истина”, и да тако издвојимо питање на које сви тражимо одговор: зашто лаж прихватамо као истину.

 

Ко је лик Павла Марића данас, главног протагонисте приче, и ко ће се препознати у том лику?

 

Па скоро сви можемо да се препознамо у том лику. Свако ко помисли да оде из земље зато што у њој више не види будућност или начин да се бори против неправде, корупције и необразовања, чини исто што и Марић, склања се и ослобађа простор клану Спасоја Благојевића, чија се морбидна опсједнутост влашћу и новцем граничи са лудилом. При том се Марићу, као жртви, приписује кривица за све оно што је претрпио.

 

Која би била главна порука овог култног дела, коју својом вештином желите да истакнете у први план?

 

Нема поруке. Само питање зашто правимо мукотрпне компромисе којим у недоглед продужавамо и продубљујемо нестабилност личног живота и накарадност читавог друштва.

Фото: Никола Стојановић

 

Дела Бранислава Нушића често изазивају смех код људи, али колико су његове комедије у ствари трагичне и колико су велика опомена друштву?

 

Покојник, као морална сатира, има посебно мјесто у Нушићевом дјелу јер ту падају све маске, долази до суочавања са истином и указује се ужасна празнина баналности лицемјерног друштва. То не искључује смијех, али он више није површан и забављачки.

 

Први пут режирате у Народном позоришту Ниш. Како сте сарађивали са нашим театром и шта бисте рекли о нашем ансамблу?

 

Желим да се захвалим глумцима и сарадницима на вољи, посвећености, истрајности и стрпљењу. Радили смо у тешким условима. Неколико пута смо прекидали рад због епидемије, али то није умањило жељу и ентузијазам да представа изађе. Уживао сам у раду са уиграним и искусним ансамблом и веома сам захвалан на повјерењу које ми је указано.

 

Ако бисте једном реченицом морали да позовете публику да погледа представу Покојник…

 

Позивам публику да види одличне нишке глумце у Нушићевом Покојнику, који као да је јуче написан.

 

---