српски
Интервју са глумицом Анамаријом Сердом
Анамарија Серда, млада глумица из Загреба, већ je гостовала у Народном позоришту Ниш 2021. на фестивалу „Театар на раскршћу”. Тада је у част награђених одиграна представа „Живот се са мном много поиграо”, у којој она игра младу Еву Панић Нахир, историјску личност (у представи названа Вера). Серда је написала текст за представу „Карлота Гризи ̶ од Вижинаде до вечности”, у којој игра насловну улогу, иначе још једну историјску личност. Нишка публика је имала прилику да погледа нешто другачију драмску представу са музичким и плесним деоницама, која прати животни пут светске примабалерине Карлоте Гризи и њену везу са чувеним кореографом Жилом Пероом. Овај оригинални мјузикл нуди не само забаву већ и прилику да се сазна нешто ново о једној од најзначајнијих балетских уметница свих времена. Осим тога, представа пружа и увид у културне и историјске догађаје који су обележили епоху романтизма и француску балетску традицију.
Аутор фотографије: Александар Будимир
Како си приступила писању овог текста, шта је то што је било инспирација и шта је то што је био изазов?
Колега Роналд Браус који игра у представи са мном и чија је продукција ,,Rovinj, Art & More” ми је дао идеју да се бавим Карлотом Гризи, која је рођена у Вижинади у Истри, а постала је светски позната балерина и прва светска Жизела, зато што сам хтела да радим представу о правој историјској личности. Највећи изазов је био у томе што се о њој не зна много, па сам истраживала, проналазила књиге и ишла у Вижинаду. Имала сам прилику да истражујем баш по Истри и нашли смо многе књиге у којима пишу детаљи о њеном животу и животу Жила Пероа, кореографа који ју је открио и био њен љубавник и ментор. У представи га тумачи Роналд Браус. Представа се заправо и бави успонима и падовима живота и везе Карлоте Гризи и Жила Пероа, који су били, понављам, праве историјске личности, балерина и играч и кореограф. Пошто се о њима врло мало зна, имала сам доста креативне слободе док сам писала и осмишљавала ликове, њихове особености и шта их одређује. Тај начин стваралаштва је и једна привилегија.
Како би описала Карлотин карактер, а како однос између Карлотте Гризи и Жила Пероа?
Мислим да је амбиција нешто што Карлоту дефинише. Она има таленат, али таленат је што кажу само 10%, све остало је труд. Kад сам читала о њој сам, ја сам то тако доживела ̶ да је амбиција и неки њен нагон за успехом нешто што њу дефинише. Она то и понавља више пута у монолозима, то је начин како се она бори против свега, против неуспеха, и у послу и у вези. И мислим да је Жилу Пероу и Карлоти Гризи то заједничко. Обоје имају огромну амбицију и каријеристи су на неки начин, али су и велики, велики уметници. И њихов однос је врло занимљив и врло драмски захвалан, зато што је био врло турбулентан. Кад је она дебитовала као Жизела и постигла огроман успех, а то је било 1841. у Паризу, њега нису потписали као кореографа тог балета и он се осетио изданим. Осетио је неправду. И то је просто благодат, историјским чињеницама смо добили драмски сукоб којим градимо нашу представу.
Аутор фотографије: Александар Будимир
А колико сте ти и Карлота можда сличне?
Па јесмо, јесмо дефинитивно. Ја имам исту амбицију као и Карлота Гризи, то могу да кажем (смех). Многи ме питају да ли сам играчица, да ли сам балерина… Нисам балерина, ја сам глумица. Ја волим да играм и читав живот сам се бавила плесом рекреативно, никад ми то није било тешко. Волела сам и на академији и кадгод је у представама требало да плешем, баш сам волела. Никад ми то није представљало неку обавезу. Волим и музику и волим музички театар, просто ми то не пада тешко. Заједничка са њом ми је дефинитивно амбиција и тај неки романтизам, нежност. Она је историјска личност и ја сам срећна што могу да је интерпретирам, јер ово је прва представа и драмско дело које се бави Карлотом Гризи. Она је била велика, велика личност за балет и за уметност, као и Жил Перо.
Шта би рекла публици која још увек није видела представу, зашто би требало да је погледа?
Препоручила бих је управо зато што је животна, што се бави стварима које све нас на неки начин муче. То је однос љубави и слободе, и у уметности, и у животу и у односу. Сви се препознају у тој представи и сви се повежу. Имамо и музичке делове, мјузикл је, имамо сонгове, има плеса, људи то воле. И највећи нам је комплимент на крају вечери што људи кажу идем кући да гуглам ко је била Карлота Гризи, ко је био Жил Перо. То нам је најдраже и то највише волим да чујем.
Аутор фотографије: Срђан Дорошки
Ти си била код нас пре отприлике 2 године са представом „Живот се са мном много поиграо” која је изведена на фестивалу „Театар на раскршћу”. Шта мислиш о овом фестивалу?
Мислим да је фантастичан! Нама је било феноменално! Да, играли смо представу „Живот се са мном много поиграо” у продукцији ,,Новог тврђава театра”, у режији Дина Мустафића, у част награђених. То нам је било, мислим, треће играње, тако да смо били јако узбуђени и баш смо били срећни. Сцена је дивна, публика је дивна и то је било тако једно лепо дружење и супер провод после, са људима из наше професије из целог региона. Упознала сам пуно младих, пуно редитеља и позоришних критичара с којима сам касније сарађивала. Било ми је фантастично искуство и баш ми је драго да таква једна манифестација постоји.
Аутор фотографије: Срђан Дорошки
Какав је твој доживљај Ниша након боравка у граду?
Ја обожавам Ниш! Обожавам ваш говор, мени је то одувек било најдраже на академији, кад смо радили Зону Замфирову на пример, ја јако волим тај менталитет. Ја сам из Загреба, али сам студирала у Београду и гледала представе. И волим Ниш и мислим да имате много културних манифестација, разноликих ̶ позоришних, филмских и да је то за сваку похвалу и да сте дивни домаћини. Прошли пут сам била са једном великом ансамбл представом, у којој сам се осећала као беба коју сви носе, а сад долазим са својом представом, нешто доста другачије, са другачијом улогом, зрелијом и радује ме да то ваша публика види.
Аутор: Станислава Петровић