Просјачка опера

О ПИСЦУ

Вацлав Хавел (1936–2011) био је чешки писац, драматичар, политичар и борац за људска права, најпознатији по томе што је постао председник Чешке након пада комунизма. Његова биографија обухвата дубоко ангажовану улогу у борби за слободу и демократију, али и значајан допринос књижевности.

Рођен је 5. октобра 1936. године у Прагу, у породици средње класе. Иако је био талентован за уметност, његов живот је био обележен изазовима због политичког система у тадашњој Чехословачкој. Дипломирао је на Академији сценских уметности у Прагу. Постао је лидер опозиције комунистичком режиму, а током тих година био је вишеструко затваран и прогоњен, а његов рад цензурисан.

Хавел је био кључна фигура у Плишаној револуцији 1989. године, која је довела до краја комунизма у Чехословачкој, а потом је постао први председник нове демократске Чехословачке (касније Чешке Републике). Био је и велики заговорник људских права и међународног дијалога, познат по свом ангажману на глобалној политичкој сцени.

Његов књижевни рад је дубоко повезан са његовим политичким и друштвеним ставовима, а кроз своје радове је истраживао теме као што су људска права, слобода, тоталитаризам и апсурдност живота у друштву које контролише власт.

Најпознатији је по својим драмама, које су често обухватале елементе апсурда и парадокса, као и дубоке психолошке и филозофске анализе. Његови есеји, који су најчешће били политички ангажовани, разматрају теме као што су демократија, људска права и слобода. У овим текстовима он често истиче важност индивидуалне свести и личне одговорности у контексту друштвених и политичких догађаја.

Вацлав Хавел је оставио дубок траг у књижевности, политици и друштву, комбинујући своје уметничке способности са снажним политичким ангажманом. Његова дела, као и политички рад, наставили су да инспиришу и покрећу размишљање о слободи, одговорности и моћи појединца у друштву.

Тамара Милосављевић

БИОГРАФИЈА  РЕДИТЕЉА

Милан  Нешковић, рођен у Ваљеву 1985. године. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Бeoграду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни и не само позоришни рад, јер је већ више од деценије активан на разним пољима културе у региону.

До сада је у Народном позоришту Ниш успешно поставио три комада: Деветстопетнаеста (2013), Шофери (2014) и Сан о завичају (2023). Представа Сан о завичају је на Фестивалу „Јоаким Вујић“ 2023. године,  награђена за најбољу представу у целини, по мишљењу и жирија и публике. Милан Нешковић је добио награду за режију.

О ПРОСЈАЧКОЈ ОПЕРИ

Ослањајући се на Просјачку оперу Џона Геја, написану 1728, Хавел, два и по века касније, у Чехословачкој, пише своју верзију ове драме и, користећи миље енглеског подземља XVIII века, преиспитује теме љубави, части, поштења, лојалности и издаје у потпуно другачијем друштвенополитичком контексту. Глад, криминал, закони, судови и казне – који важе само за сиротињу, спрега полиције и криминала, корумпиране владе и обесправљени, невидљиви обични људи који погнутих глава трпе терор, нажалост нису само специфичност Гејевог или Хавеловог времена.

На корицама америчког издања Хавелове Просјачке опере стоји реченица Милоша Формана: „Свако ко жели да сазна зашто је људима на позицијама моћи тако лако да злостављају своје суграђане, треба да прочита ову књигу.“

Иако постоји тврдња која се приписује Марку Твену, да је лакше преварити људе него их убедити да су преварени, Хавел упућује позив публици да изађу из комфора обмане и критички анализирају стварност коју живе и, ако је могуће, изаберу истину уместо лажи.

Полазећи од тезе да ништа није каквим се чини, Просјачка опера, слика друштва у коме је искреност у егзилу, раскринкава механизме манипулације, а као основно средство тог механизма издваја се језик. У лавиринту сумњивих друштвених и породичних веза, брутална пропаганда власти, од врха до најниже пречке своје хијерархије, користи језик као инструмент обмане, присиле, завођења и преваре. Фасцинантна је окретност којом су ликови у стању да етички оправдају било коју неетичну акцију коју предузму, брзина којом, изнова и изнова, супериорно демантују сами себе и спремност да заузму позицију дијаметрално супротну од оне на којој су управо били. „Душевни“ монолози протагониста дугачки су, без логичног редоследа и смишљени тако да онемогуће свако питање, анализу или сумњу у веродостојност њихових тврдњи. Комуникативне стратегије којима се ликови служе користе се као тактика фалсификовања истине и заваравања саговорника који покушава да дође до одређених сазнања. У социолошком контексту, том тактиком ствара се болесно друштво које почива на систему лажи.

Канадски социолог Ервин Гофман сматрао је да се људи на друштвеној сцени понашају као глумци, преузимајући одређене улоге како би у јавности створили жељену слику о себи.

У нашој Просјачкој опери ликови и догађаји су измишљени, али ни у њој, баш као и у стварности, ништа није каквим се чини, нити су њени актери онакви каквим се представљају.

Ауторска екипа представе