Kneginja od Foli Beržera

Urnebesna komedija slavnog Žorža Fejdoa lako će uvući publiku u duhovitu priču punu neverovatnih obrta i neočekivanih zapleta.
Avanture šarmantne i prevejane pariske lepotice, koja srećnom igrom sudbine postaje kneginja ali ne uspeva da odoli zovu svog pređašnjeg života, i njenog naivnog i zaslepljenog muža rogonje, do suza će nasmejati i zabaviti gledaoce.

Jug Radivojević je rođen 1. 3. 1972. u Beogradu.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vranju.
Karijeru je započeo u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju, uz oca upravnika, reditelja i glumca i majku glumicu.
Diplomirao je na FDU u Beogradu, predstavom “Koštana” Bore Stankovića (JDP, Beograd).
Do sada je režirao preko 100 predstava u pozorištima Srbije i regiona.
Dobitnik je preko 50 najznačajnijih nagrada u zemlji i inostranstvu.
Bavi se i fimskom i tv režijom.
Bio je stalni reditelj JDP-a i docent na FDU u Beogradu, na odseku za glumu.
Sada je stalni reditelj Drame Narodnog pozorišta u Beogradu.
Predsednik je Odbora BITEF-a.
Član je UO FK Crvena Zvezda i predsednik Zvezdine fondacije.
Potpredsednik je SDPS-a od osnivanja.
Oženjen je glumicom Milenom Vasić i otac je dvojice sinova, Vuka i Lava.

Žorž Fejdo (1862, Pariz), “kralj vodvilja”, pisanje je započeo dramskim monolozima, a sa dvadeset godina već je napisao i prvu dramu Kroz prozor. Njegov prvi veliki pozorišni uspeh bio je komad Krojač za dame, koji je napisao sa dvadeset četiri godine. Ogroman uspeh dolazi 1892. godine sa komadima Gospodin lovac i Šampinjol uprkos sebi. Od tada, Fejdo niže uspehe: Hotel Slobodan promet, U sosu, Ćuran, Dama iz Maksima, Buba u uhu, Pozabavi se Amelijom, Ne šetaj se gola.

Njegovi komadi izvođeni su na svim svetskim scenama sa ogromnim uspehom.

Umro je 1921. godine i sahranjen je na groblju Monmartr.

Anri Židel
FEJDO I TEATAR APSURDA*

…Još od 1938, Pol Ašar pozdravlja Fejdoa kao inspiratora apsurdnog (loufoque) u pozorištu i na filmu. Sa svoje strane, Robert Kemp vidi u komadu „Gospođa iz Maksima“ „takvu farsu koju neće prevazići inventivnost „Parade“, „Mladenaca sa Ajfelove kule“, ili „Tiresijinih dojki“. Za druge, opet, „Fejdoovo delo predstavlja jedan izvor dada teatra“. Sam Antonen Arto, još 1930, pominje Fejdoa među onima koji su uticali na teatar Alfreda Žarija (koji je osnovao zajedno sa Rože Vitrakom). Posle drugog svetskog rata zaživljava okrenutost nadrealizmu i avangardi tridesetih godina, a zatim još više teatru apsurda pedesetih godina, a posebno Jonesku; time se bave, na primer, Anri Žanson i Bertran Poarto-Delpeš, kao i jedan od koautora nedavno izašle istorije savremene književnosti. Jonesko sam priznaje da postoji „velika sličnost“ između Fejdoovog dela i njegovog.
Zaista, postoji izvestan broj analogija između Fejdoovog i teatra apsurda. Prvu od njih naći ćemo u onome što čini osnovno filozofsko polazište jednog i drugog: u oba slučaja ljudska situacija je viđena u suštini pesimistički; čovek je tu često obična marioneta, igračka nesagledivih okolnosti i glupe fatalnosti. Ne postoji nijedno određeno verovanje ili ideal koji bi ga vodili i utešili. Sva njegova nastojanja, unapred osuđena na neuspeh, pokazuju se potpuno jalovim. Satimo se kako se na kraju Beketovog „Čekajući Godoa“ junaci nalaze u apsolutno istom položaju kao i na početku komada; zar nije tako i sa većinom Fejdoovih likova, večitih ćurana jedne iste farse? Isto tako, oni jadni parovi koje srećemo kod Beketa ili Joneska, odgovaraju porodicama razdiranim besmislenim svađama, iz Fejdoovih poslednjih jednočinki. Ispod površine veselosti kojom se na prvi pogled Fejdoov svet razlikuje od sveta modernog teatra, krije se, u stvari, isto odsustvo iluzija, isti skepticizam, ista neumoljiva vizija ljudskog stvorenja.
I pored poređenja koja smo napravili, od kojih su neka posebno upečatljiva, jasno je, ipak, da je u mnogim tačkama Fejdoovo delo duboko ukorenjeno u tradiciji. Za razliku od većine avangardnih dramaturga, on poštuje utvrđene dramske kategorije: vreme i mesto u kojima se odvija priča su precizno određeni; pažljivo konstruisana radnja sadrži ekspoziciju, zaplet i rasplet. Ako su likovi neki put „papirnati“, autor ih ipak društveno situira i ocrtava njihove konture pedantno. Osim toga, teško se kod njega mogu nazreti tragovi simbolističkih ili metafizičkih ambicija. Njegov jedini cilj je da izazove smeh. Naravno, lakrdija i razuzdanost su česti kod Fejdoa, ali oni ne spadaju, kao u Novom teatru, u samu definiciju tog pozorišta: Fejdo ne polazi od apsurda, on dolazi do njega: u njegovim komadima, ekstravagancijom se omeđuje i ukrašava put kojim je publika čvrsto vođena. Kada Jonesko preobražava svoje junake u nosoroge, on nam ne pruža nikakvo objašnjenje te bizarnosti; ali kada Fejdo, kao što smo videli, hoće da jedan od njegovih junaka laje ili da mu se u trpezariji pojavi konj, on će nam za to obezbediti neki razlog, makar i neubedljiv. On nije izmislio apsurd, jer je ovaj već cvetao na pozornici u vreme njegovih komada, ali ga je uključio u logičke mehanizme, čiju besprekornost želimo iznad svega da istaknemo u ovom tekstu. U tome je, naime, njegova originalnost; zato ne čudi što njegovi komadi u isti mah privlače publiku sklonu tradicionalnom pozorištu i onu zainteresovanu za nove dramske tokove.

Prevela sa francuskog
Marina Orlović

Žorž Fejdo
SMRT VODVILJA I MELODRAME

Kakva šala! Vodvilj je mrtav! Melodrama mrtva! Stvarno! Zar biste se pridružili idejama te grupice mladih autora koja nije našla boljeg načina da ubije ova dva cvetajuća žanra koja joj smetaju, nego da ih prosto proglasi za mrtve? Ali razmislite, dragi prijatelji, da su zaista mrtvi, zar bi bilo potrebno ulagati truda i dizati toliku buku oko toga? Kada nešto više ne postoji, osećamo li toliku potrebu da o tome govorimo? Najzad, da su vodvilj i melodrama mrtvi, da li bi se igrali četiri ili pet stotina puta za redom, dok se jedna komedija, takozvanog superiornog žanra (kao da postoji klasifikacija žanrova!) sa jednakim uspehom odigra jedva stotinak puta? Kako objasniti toliku prednost pokojnog žanra? Možda izrekom “kada je nešto mrtvo, onda je to za drugo“? U tom slučaju, živela smrt!

Ne. Istina je da ima vodvilja i vodvilja, melodrama i melodrama, kao što ima komedije i komedije. Kada je jedan vodvilj dobro napravljen, on ima logiku, logiku iznad svega, dobro je povezan, sadrži zapažanja, likovi u njemu nisu samo lutke, radnja je zanimljiva i situacije zabavne – tada je uspeo. Isto je sa melodramom: pogledajte „Dva deteta“, pogledajte „Mutivodu“: čemu ovi komadi duguju svoj uspeh? Tome što su to dobre melodrame, naročito prva.

Ono što posebno zameram napadačima vodvilja i melodrame, to je njihova zlonamernost u borbi koju su preduzeli. Kada jedan vodvilj ili melodrama propadnu, čujte ih kako u hodu urlaju: „Evo vidite da je vodvilj mrtav! Ja sam vam rekao da je sa melodramom gotovo!“. Ali zašto trenutno zaneme kad vodvilj ili melodrama uspe? Do đavola, šta – budimo lojalni protivnici! Hoćemo li mi imati koristi od propasti ove ili one komedije – a one i te kako propadaju – a na osnovu koje ćemo objaviti da je komedija mrtva? Hajdete, molim vas! Bilo bi nas suviše strah da će nas smatrati za imbecile; da li vi, dakle, manje brinete za javno mišljenje nego mi?

Ša onda reći o onim nadmenima, što pucaju od superiornosti koju sami sebi pripisuju, a koji izjavljuju sa krajnjim prezirom kako vodvilj i melodrama „nisu ni literatura ni pozorište“? „Nisu literatura“ – neka bude! Pošto je literatura antiteza pozorišta: pozorište je slika života a u životu se ne govori literarno; tako je već samo to što ćete svoje likove naterati da govore literarno dovoljno da ih liši životnosti i učini nepostojećim. Ali „nisu pozorište“ – čekajte malo! Nije dovoljno, gospodo, da vi tako odlučite da bi tako i bilo. Pozorište je, pre svega, razvijanje radnje, a radnja je osnova vodvilja i melodrame. Znam da danas postoji tendencija da se pozorište pretvori u govornicu; ali onog trenutka kada govornica, pozorište više nije pozorište.

Uostalom, čemu raspravljati? Kada je poznato da sve što se radi u pozorištu a što ne rade ta gospoda, uopšte i nije pozorište; „Nema duha izvan nas i naših prijatelja!“. Sve to, kao što je govorio naš Kapi, nema ni najmanje važnosti. Ima večitih stvari kao što su žanrovi u modi koje zavidljivci pokušavaju da podriju, ali ovi zbog toga ne prolaze nimalo gore. Jer psi laju, a karavani prolaze.

Samo, eto, priznajem da bih, uprkos svemu, voleo da imam dokaza da su svi ti napadači stvarno iskreni kada sa takvim prezirom gledaju na vodvilj i melodramu. Želeo bih da se svako od njih, pre nego što se vrati superiornom žanru koji brani, oseti obaveznim da napiše tri dobra čina vodvilja ili melodrame, kako bi se utvrdilo da, ukoliko to više ne bude činio ubuduće – to je samo zato što on to ne želi, jer je žanr zaista suviše ispod njegovog nivoa. Tada bih bio ubeđen. Ali do tada, to je jače od mene, neću moći da ne ponavljam stih dobrog La Fontena: „Suviše su zeleni“, kaže on, „i dovoljno dobri za geake“.
(1905)

Prevela sa francuskog
Marina Orlović

DELA ŽORŽA FEJDOA

1878 – 1880(?) – Ljubav treba da ćuti, drama u jednom činu. (L’amour doit se taire)
1882 – Kroz prozor, komedija u jednom činu. (Par la Fenetre)
1883 – Ljubav i klavir, komedija u jednom činu. (Giber de potence)
1886 – Budući verenici, dečja komedija u jednom činu. (Fiances en Hebre)
1886 – Krojač za dame, komedija u tri čina. (Taileur pour dames)
1887 – Gimnazijalka, vodvilj-opereta u tri čina. (La Lyceenne)
1887(?) – Čija je moja žena?, komedija u tri čina. (A qui me famme?)
1888 – Porodično kupanje, komedija u jednom činu. (Un Bain de Menage)
1888 – Mačka u džaku, vodvilj u tri čina. (Chat en Poche)
1888 – Verenici, vodvilj u tri čina. (Les fiancés de Loches)
1889 – Afera Eduar, komedija-vodvilj u tri čina. (L’affaire Edouard)
1890 – To je svetska žena, komedija u jednom činu. (C’est une femme du monde)
1890 – Bajronovo venčanje, vodvilj u tri čina. (Le Mariage de Barillon)
1890 – Gospođica Nanu, opereta u jednom činu. (Mademoiselle Nounou)
1892 – Gospodin lovi, komedija u tri čina. (Monsieur chasse)
1892 – Šampinjol uprkos sebi, komad u tri čina. (Champignol malgre lui)
1892 – Sistem Ribadie, komedija u tri čina. (Le System Ribadier)
1894 – Mašna na šapi, komedija u tri čina. (Un fil a la Patte)
1894 – Naša budućnost, komad u jednom činu. (Notre Futur)
1894 – Pantljika, komedija u tri čina. (La Ruban)
1894 – Hotel slobodne razmene, komad u tri čina. (L’Hotel du Libre Echange)
1896 – Ćuran, komad u tri čina. (Le Dindon)
1896 – Medveđa usluga, komedija u jednom činu. (Les Paves de l’ours)
1897 – Noćna seansa, komedija u jednom činu. (Seanse de Nuit)
1897 – Spavajte, ja to hoću, vodvilj u jednom činu. (Dormez, je le veux)
1898 – Pečat ljubavi, balet u dva čina i deset slika. (La Bulle d’amour)
1899 – Gospođa iz Maksima, komad u tri čina. (La Dame de chez Maxim)
1902 – Žozefinina karta, komad u tri čina, sa pevanjem. (La Billet de Josephine)
1902 – Kneginja od Foli-Beržera, komad u pet činova. (La Duchess des Folies-Bergers)
1904 – Ruka prolazi, komad u četiri čina. (La Main passe)
1905 – Zlatno doba, muzička komedija u tri čina i devet slika. (L’age d’or)
1906 – Pupoljak, komedija u tri čina. (Le Bourgeon)
1907 – Buba u uhu, komad u tri čina. (La Puce a l’oreille)
1908 – Pobrini se za Ameliju, komad u tri čina i četiri slike. (Occupe-toi d’Amelie)
1908 – Feu la mere de Madame, komad u jednom činu.
1909 – Krug, komedija u tri čina i četiri slike. (La Circuit)
1910 – Klistiramo bebu, komad u jednom činu. (On purge Bebe)
1910 – Sto miliona pada, komad u tri čina. (Cent Millions qui tombent)
1911 – Ne šetaj se gola, komedija u jednom činu. (Mais n’te promene donc past toute nue)
1911 – Leoni je ispred, ili lepo zlo, komad u jednom činu. (Leonie est en avance, ou le Maljoli)
1913 – Napravićemo belaj, komad u dva čina. (On va faire la Cocotte)
1914 – Ja ne varam svog muža, komedija u tri čina. (Ja ne trompe pas mon mari)
1916 – Hortenzija je rekla: „baš me briga“, komad u jednom činu. (Hortense a dit: „je m’en fous”)

FILMOGRAFIJA

Podaci ovde navedeni preuzeti su iz specijalnog broja Chair du theatre, posvećenog Žoržu Fejdou, no 8/273, 1973, str. 38-39. U zagradama su imena reditelja.

Šampinjol uprkos sebi: 1933 (Fred Elis)
Gospođa iz Maksima: 1924 (Almeto Palerm); 1933 (Aleksandar Korada); 1950 (Marsel Abulker)
Ćuran: 1913 (Anri Puktal); 1923 (Amleto Palerm); 1951 (Klod Barma)
Kneginja od Foli-Beržera: 1927 (Robert Vien)
Feu la mere de Madame: 1936 (Žermen Frid)
Mašna na šapi: 1919 (Rober Sedro); 1934 (Šarl Anton); 1954 (Gi L’fran)
Hortenzija je rekla „baš me briga“: 1934 (Žan Bernar Deron)
Hotel slobodne razmene: 1922 (Marsel Simon); 1934 (Mark Algre); 1965(Piter Glenvil)
Leoni je ispred: 1935 (Žan-Pjer Fejdo)
Ne šetaj se gola: 1936 (Leo Žoanon)
Gospodin lovi: 1946 (Vili Rozje)
Pobrini se za Ameliju: 1925 (Amleto Palerm); 1932 (Rišar Vajsbah i Margeriti Vjel); 1946 (Klod Oton-Lara)
Klistiramo bebu: 1931 (Žan Renoar)
Buba u uhu: 1968 (Žak Šaron i Noel Kauard)