Интервју са Владимиром Пекићем

Интервју са Владимиром Пекићем

Ако сте уживали у претходним интервјуима са запосленима у Народном позоришту у Нишу, онда ћете са задовољством читати и о томе како изгледа процес настанка костима и шта је потребно да једна представа угледа светлост дана. Представљамо вам интервју са кројачем Народног позоришта у Нишу, Владимиром Пекићем.

 

Фотографија: Душан Ивановић

 

 

Кројач од малих ногу, или се жеља за овим послом развила временом?

Верујем да је живот свакоме већ по рођењу одређен па тако и занимање.

Мој први сусрет са неком врстом кројења и обликовања материјала био је још у првим годинама школовања. Сећам се да су ми часови ликовног били најомиљенији, а као врста ликовног рада колаж од тканина. Као и свако дете и ја сам имао доста различитих идеја о томе шта бих волео да будем када порастем, aли мислим да су ми крпице ипак остале као нешто што је судбински везано за мене.

Моје сигурно опредељење за ову врсту посла јесте и то што сам све више био заинтересован за израду старих народних ношњи које су ме фасцинирале својом лепотом и начином израде. Да би се сазнало како је текла израда неког одевног предмета из народа, било је тада веома тешко. Није били много литературе, а ни интернета као сада. Још у време основне школе, поред обавеза у школи почео сам да помажем у кројачкој радионици код тетке где сам стекао још нека знања и полако су почеле да ми се отварају тајне кројачког заната.

Дошло је време за даље школовање. Љубав према кројењу и дизајнирању требало је да наставим уписом уметничке школе. На жалост, родитељи нису имали  разумевања за ту моју одлуку. Тада је требало гледати где има посла после школе, а ово и није неко занимање. То је било неозбиљно тада за њих. Али ја не посустајем у својој намери да научим кројачки занат. За мој даљи развој у овом послу заслужна је и секција фолклора. Поред рекреације и путовања, много тога сам сазнао о ношњи и начину одевања, што је можда и допринело томе да више волим  костим који је из неког историјског периода.

Интересантно је да све полако долази на своје место када се има велика жеља и љубав за нечим. Била ми је непознаница како се припрема конац и сама израда народних јелека. На један сасвим чудан начин сам дошао до тога. Био сам на служењу војног рока у Скопљу и шетајући градом видео сам радњу са ношњама, ушао и почео да се распитујем, како ово, како оно. Ваљда је и том занатлији било интересантно да се неко интересује за нешто што је у изумирању и тако мало по мало објаснио ми је све што је требало да знам. После овог искуства могао сам комплетније и квалитетније да се бавим израдом народног костима, што је и данас велика љубав у мом послу.

 

Радни век у Народном позоришту започели сте 2001. године. Како бисте описали те прве дане и период прилагођавања?

Моја веза са позориштем, односно са сценом почиње једно десетак година раније. Тада сам са друштвом статирао и играо у представама. Био је то један од лепших тренутака у мом животу. Већ тада сам имао неку тајну жељу како бих волео да радим у позоришту и то баш на месту на коме сам сада и не слутећи да ће ми се та жеља некада остварити.

Те 2001.године, на велику жалост, позориште у кратком периоду заувек напуштају два велика мајстора свог заната, мајстор Тома и мајстор Веља, како су их сви звали. Позориште остаје без кројача. На наговор мога кума долазим у позориште, сада већ на месту које сам прижељкивао као испомоћ, за почетак. Док се не процене моји квалитети. Сећам се да сам први костим радио за представу „Антигона“, студентског позоришта, а то је и био мој пробни рад. Ту сам се добро показао и добио посао мушког кројача. Срећније особе од мене није било. У почетку па и на даље нисам имао неке потешкоће у раду, јер како сам већ навео, ја сам све те људе знао од раније и сви су били предусретљиви према мени. Био је то добар почетак. Једино што ми је тада били битно да будем достојна замена старих мајстора. Велику подршку у почетку, а и касније имао сам од колегинице Снежане, које на жалост више нема међу нама.

У почетку сам имао велику трему када би требало да се одради кројачка проба. Стално сам се питао, да ли је све како треба, да ли сам негде нешто погрешно ушио, али на крају све буде како треба. Мислим да сам имао и подршку глумаца, јер никада нисам имао проблема са њима. Било је ту и савета са њихове стране. Временом сам научио шта је коме потребно и ко какве захтеве има и онда је све постајало лакше.

 

Када причамо о раду у позоришту, Ви на посебан начин представљате људе иза сцене. На који начин би могли да опишете процес стварања костима, од идеје, до премијере?

Рад у позоришту се у многоме разликује од рада у некој другој установи. Сваки сектор у овој кући је међусобно повезан и важан па тако и кројачка радионица. Много тога, осим костима, зависи од ове радионице, као што су завесе, патоснице и још доста тога, што је физички најтежи рад, а није креативан. Костим је нешто што представља задовољство у овом послу, па ако је још епоха у питању онда је то пуни погодак.

Ако говоримо о процесу израде костима, ту има више фаза. За сваки део гардеробе која се израђује потребно је добро познавање периода из ког потиче. Поред костимографа који има идеју и уметнички поглед и ми као кројачи морамо да знамо нешто о периоду који се обрађује. Када костимограф донесе скице, тада приступамо детаљној разради. Разговара се о врсти материјала, о разноврсности кројева где наше умеће и знање долази до изражаја. На основу идеје дајемо и разне сугестије, јер ми најбоље познајемо наше глумце, што сам већ навео. Свако од њих има своје навике и захтеве везане за костим па и сујеверја. Наш задатак је ту веома битан. Да задржимо идеју и да испунимо жеље глумца, што некада може да буде веома компликовано. Када све договоримо креће се у реализацију. Прво и основно, куповина материјала, која зна да задаје главобoље, посебно код историјских костима. Сами кројеви већ нису неки проблем. Приступа се кројењу и припреми за кројачку пробу. То су пробе на којима се износе све примедбе и сугестије како због функционалности костима, тако и у ликовном смислу. Следи исправка или дорада костима, а ако тога нема, задовољство је веће. Следећа је костимска проба када је костим већ готов и први пут глумац излази да проба комад у костиму. Дешава се, али ретко, да и ту има неке корекције, можда нешто ситније што смо превидели током кројачке пробе. Када се  и те корекције ураде, костим је у потпуности спреман за ношење на сцени и да сви срећно дочекамо премијеру.

 

Костими дају печат представама и носе визуелни идентитет. Да ли можете да издвојите неку од многих представа на којима сте радили, а да је оставила посебан утисак на Вас?

Као сценографија, тако и костим даје потпуну слику једне представе. У мом радном веку до сада било је много представа. Неке су биле мање успешне, неке више, али све у свему свака је имала лепоту на неки начин. Када би требало да издвојим представе које су на мене оставиле утисак, нисам сигуран за коју бих се одлучио. Свака је за себе нешто посебно. Можда бих издвојио представу „Укроћена горопад“, али не само по визуелности, него и по томе што је она мени дала ветар у леђа да се више трудим и радим на усавршавању израде костима. Ја сам тада био кројач с малим искуством у позоришту, а добио тако захтеван задатак. Поред тога што сам био срећан, јер радим тако лепо костим, осећао сам једну врсту страха. Није ми било свеједно, јер је костимограф била Љиљана Петровић – професор на АПУ, која је веома захтевна. За ову представу ме везују лепе успомене током рада, радило се и дању и ноћу, некада се десило и да одмарамо на столицама, а потом настављамо са радом. Велики је ту посао урађен, али је и сама представа била фантастична. Поред ове и још многих, мораћу да издвојим и представу „Виолиниста на крову“, где је за кратко време морало да се уради много тога. Фасцинантно је то да нисам приметио када је урађено негде око 150 одевних предмета. То је доказ да када се нешто ради из љубави, ништа није тешко.

 

Радили сте са многим редитељима и костимографима. Ко је на Вас оставио најснажнији утисак и због чега?

Прошло је доста редитеља и костимографа за ових још мало двадесетак година мог рада. Лепо је радити са различитим људима, тако се научи нешто ново и напредује у послу. Тешко је посебно некога издвојити, али поред многих редитеља које сам упознао издвојио бих Милана Караџића, не само због његовог квалитетног рада, већ због односа са људима. Није се десило да се некоме није обратио са осмехом и љубазношћу. Ако нешто и није боло како треба, решавао је то мирним тоном што је за данашње време реткост. Када говоримо о костимографима то је већ проблем кога издвојити, а да некога не увредим, јер сам са свима остао у пријатељском односу. Мислим да то говори све, али ипак рећи ћу по нешто. Љиљана Петровић, иако веома захтевна,  успешна је костимографкиња и њени радови имају неку своју посебну причу. Она је неко ко ми је помогао да се за мене чује и ван позоришта. Тако ме је препоручила да радим костиме за први српски музеј воштаних фигура. Драга наша Милица Грбић-Комазец веома добар човек и супер костимограф. Њу могу да издвојим по томе што поред ликовног дела скице, донесе све разрађено до детаља, тако да нема много да се размишља о кројевима. Марина Меденца, са којом сам скоро први пут радио. Жена веселог духа коју зовемо још и Медена, јер јој само презиме говори какав је човек, а и одличан стручњак. Тања Радишић, веома строга, захтена у свом послу, али оправдано, јер разика између скице и костима готово да не постоји. Могао бих о свакоме још по нешто, али било би превише.

 

Шта би поручили себи пре двадесет година?

Пре двадесет година и сада мислим да би порука била иста. Ради оно што волиш, јер без љубави сваки посао је тежак. Мислим да због тога ја и напредујем у послу, жеља ми је од малена била да радим у позоришту и ето испунила се.

 

Аутор: Душан Ивановић

---