Интервју са Нелицом Милошевић Станков

ИНТЕРВЈУ СА НЕЛИЦОМ МИЛОШЕВИЋ СТАНКОВ

 

Народно позориште Ниш наставља са праксом представљања својих запослених путем интервјуа. Циљ нам је да јавности приближимо и запослене иза сцене, који брину о томе да административни, правни и логистички део посла буде урађен на прави начин. Овог пута смо причали са Нелицом Милошевић Станков, техничким секретаром Позоришта.

Фотографија: Душан Ивановић

 

У Народном позоришту сте провели много времена, скоро цео радни век. У којој мери се Позориште променило од тренутка када сте Ви почели са радом?

У Народном позоришту сам од 1984. године. То ми је уједно био први конкурс на који сам се јавила, а био је расписан у том периоду. Дуги је низ година иза мене, да бих се сетила свих детаља који су обележили мој минули рад у овој кући. Што се тиче начина рада, није било много одступања, јер је увек Кућни ред Позоришта одређивао и одржавао правила начина понашања и опхођења према сваком радном месту које постоји у институцији културе. Неке ствари су и се и промениле. Наравно ту има и негативних и позитивних промена. Сви знамо да је у том периоду, што се тиче документације, морало да се ради на тадашњим машинама, гештетнерима и то је јако успоравало реализацију извођења проба и представа. Међутим, имало је то и позитивну страну, колеге и колегиницe су били у ближем контакту због договора око планирања и организације рада. Самим тим, било је и више дружења, те су међуљудски односи били заиста на завидном нивоу. Појавом првог компјутера у Позоришту, све је кренуло брже да се одвија, али се повећавала удаљеност људи у колективу. У сваком случају Позориште је увек било наш други дом, те смо сви долазили на посао врло радо и одлазили касно, јер после завршетка посла обавезно смо се састајали и препричавали догађаје на дневном нивоу. Оно што је било најбитније и није се променило, то је рад у интересу квалитетног припремања проба за што боље извођење премијера. То је било задовољство свакоме од нас, да крајњи резултат буде награђен што дужим аплаузом публике.

 

Да ли је неко од колега био уз Вас на самом почетку, неко ко Вам је помогао да се лакше привикнете на рад у Народном позоришту?

Наравно. Увек памтите те тренутке када сте као нови радник, на било ком радном месту, сматрали сваки проблем нерешивим. Дешавало се да сам и ноћима размишљала о неком проблему и трудила се да га сама превазиђем у сутрашњем дану. Али имала сам помоћ и од колега, који су ми давали несебичну подршку. Морам издвојити две особе: Љиљану Комленац, која је до тада радила на мом садашњем радном месту, у садашњој канцеларији. Од ње сам преузела целокупан начин рада, јер сам сматрала, што се касније и потврдило исправним, да је њено функционисање и одржавање организације посла било јако корисно за моју даљу пословну ангажованост и успешност. Такође, велику подршку, моралну и пословну, пружао ми је тадашњи колега пред пензијом, Стеван Поповић, који ме је својом смиреношћу и мудрим саветима у сваком погледу, уводио полако у позоришне воде. Њему сам посебно захвална на свему и врло радо га се сетим, јер је за један велики удео  мог  привикавања и прилажења проблемима, заслужан баш он. Био је то изузетан човек, који је подржавао младе колеге, те сам и ја наследила ту наклоност према касније млађим колегама и прихватала их на исти начин.

 

Ваше радно место је такво да сарађујете директно са великим бројем људи. Ко је на Вас оставио највећи утисак и због чега?

То је заправо и најтеже питање, на које никада нисам била спремна да одговорим, нити дам било који коментар. Много је људи прошло у мом радном веку, од тридесет и пет година. Било је ту и светски познатих величина из области културе. Своје колеге сматрате својом породицом, те се они не могу ни убрајати у групу људи који би оставили велики утисак. Једноставно, постанете јако блиски и више их не гледате као колегинице и колеге. Они су ваша породица. Било је ту предивних људи, образованих, стручних и јако, јако успешних у свом послу. Било би вероватно некоректно  да издвојим неког од њих, јер и ако бих то морала да побројим, требало би ми неколико страна и доста времена да се присетим свих њих, а и њихових доприноса развоју нишког Позоришта.

 

Шта Вам представља највеће задовољство у раду и шта је оно због чега ће вам једног дана недостајати рад у Позоришту?

Циљ рада на овом радном месту, уопште у позориштима, је успешно извођење премијерних представа. То је моменат, када после дугог рада, уз пропратне проблеме, успете да поделите ту радост са публиком и колегама. Највећа награда за целокупан рад, од премијере до сваке следеће репризе, је аплауз публике, који треба доживети и тек онда схватите да се све што сте радили, исплатило. Резултат је ту, а ви даље настављате са радом и јаком подршком глумцима, вашим члановима колектива крећете да у интересу публике пренесете поруку следеће представе, у зависности од теме текста. Дружење по завршетку сваке представе, као и по завршетку дневног рада, пуно ће ми недостајати. У тим тренуцима, свако од нас се присети неке анегдоте, затим колега који нису више међу нама и то време посвећено њима их на тренутак оживи, а нама улепша вече, јер смо тиме потврдили да се драги  људи никада не заборављају, поготову они који су дали велики допринос култури, а и нашем Позоришту.

 

На шта сте најпоноснији за све ове године проведене у Позоришту?

Мислим да је мали број људи самокритичан. Ако ћу цео мој радни век анализирати, долазим сваки пут на исто мишљење о свом раду у овој кући. Увек, апсолутно, дођем до истог закључка, а то је моје коректно понашање према свим колегама. Одлично изграђен однос са радницима из свих сектора. Међусобно поштовање је најважније у овако великом колективу. Само тада можемо да постигнемо добре резултате. У сваком тренутку сам била спремна да помогнем колегама и то је мени најважније у целом мом радном веку.

 

Шта би поручили Нелици Милошевић Станков пре 35 година?

Да буде оно што јесте, природна, љубазна према колегама и странкама.

 

Аутор: Душан Ивановић

---