Интервју са Драганом Мићаловић

ИНТЕРВЈУ СА ДРАГАНОМ МИЋАЛОВИЋ

Драгана Мићаловић о својим почецима, изазовима, улози у Народном позоришту у Нишу и ономе што је чини срећном..

Фотографија: Душан Ивановић

 

Долазите из глумачке и пре свега поштоване породице. У којој мери са собом носите осећај одговорности према професији којом се бавите и да ли Вам је то представљало одређену врсту терета у почетку бављења глумом?

Верујем да и остале колеге деле са мном мишљење, да је велика одговорност наследити све наше претходнике, бардове глумишта и ухватити се у ову игру. Тако сам гледала и на чињеницу да долазим из породице која је већ дуго присутна. То ми је у многоме помогло, јер ми и сада даје жељу и потребу да много радим на свом образовању, самим тим и свом напретку. Да сам то сматрала “теретом” верујем да би ме много кочило у раду и да бих вероватно, већ одавно, скренула са овог пута.

 

Горан Бреговић је давно рекао да када човек ради оно што воли, то је скоро исто као да му је неко дозволио да краде. Да ли се Ви сећате тренутка када Вас је глума “украла” и да ли је љубав према глуми дошла од стране Ваших најближих, или је Ваше унутрашње пресудило да кренете тим путем?

Дефинитивно је дошла уз мог оца. Уз њега сам упознала чари позоришта, узбуђење сцене, мирис глуме…уз њега сам схватила да желим да уђем у ту игру и да се безусловно предам машти..

 

Вечита дилема већине глумаца, позориште или филм/телевизија. Изгледа не и за Вас, с обзиром на то да подједнако успешно радите на свим пољима. Да ли се ипак више радујете улогама на даскама или испред камера?

Мој почетак бављења глумом везан је за камеру. Током наредних година већина мојих пројеката је била управо на телевизији. Волим камеру..Процес у позоришту је нешто са чим се тек упознајем. Управо сада у раду на представи “Ана Карењина”, пролазим кроз тај процес и систем рада озбиљног позоришта и морам признати да ми се веома допада. Ако ме неко пита, а не пита ме (смех), волела бих да никада не дођем у ситуацију у којој морам да одвојим једно од другог.

 

Фотографија: Душан Ивановић

 

Већ дуго живите и радите у Београду, али сте исто тако поносни на своју јужњачку крв, како сте једном изјавили. Какве успомене Вас везују за Град Ниш и Народно позориште?

Ниш је град у коме сам имала и имам много љубави. Ту је живео мој дека, ту је живео мој отац…ту сам увек била безбрижна, заштићена и окружена љубављу. Чаир у коме сам одрасла, затим Филмски сусрети, Тврђава и сада већ, моји пријатељи..

 

Публика Народног позоришта у Нишу имаће прилику да Вас премијерно види у улози Ане Карењине, 14. новембра. Шта очекујете од сарадње са редитељем, Ирфаном Менсуром, као и са остатком екипе?

Пресрећна сам сто сарађујем са Ирфаном. Пре свега имам велико поштовање према његовој каријери. Професионализам којим он влада је тешко достићи, али вредно за живота видети и тежити том циљу. Ирфан је глумац и са те стране разуме глумачку потребу, слободу, игру и жаргонски речено, оно “блесаво” у нама. Срећна сам што ми је први професионални пројекат у позоришту управо са њим. Упијам све што он говори и ради, заиста огромна школа.

Фотографија: Душан Ивановић

 

У делу “Ана Карењина”, Толстој је дао изузетну психолошку анализу људске душе из призме деветнаестог века. Шта је по Вашем мишљењу најбитније у односима данашњих породица, пријатељстава?

Ништа се није променило од тада. Са неке стране на срећу, а са друге стране на жалост. Поштовање као такво, које данас ретко постоји, као и слобода живљења. Право на избор, одлуку, право на мишљење, па и право на грешку..

 

Чини се да музику доживљавате најинтимније од свих уметности. Да ли се ту осећате најсигурније и колико Вас тај свет храни пре него што закорачите у наредни?

Имам обичај да кажем како мој дан почиње и завршава се музиком. Музика је душа, музика су мисли, покрет, сваки шум..Још ако уз њу умемо да стварамо и живимо уметност, онда то и јесте живот данас.

 

Аутор: Душан Ивановић

 

 

---