Intervju sa Danielom Trajković Ivanović

Intervju sa Danielom Trajković Ivanović

Narodno pozorište Niš predstavlja još jedan u nizu intervjua sa zaposlenima i onima koji su svojim radom doprineli razvoju naše kuće. Nakon razgovora sa Nelicom Milošević Stankov, tehničkim sekretarom Pozorišta, imali smo priliku da saznamo više o Danieli Trajković Ivanović i njenom dugogodišnjem radu.

 

Fotografija: Dušan Ivanović

 

Kako je počela priča Daniele Trajković Ivanović u Narodnom pozorištu?

Ljubav između mojih roditelja rodila se u pozorištu. Bora Trajković, pomoćnik upravnika, sekretar, i v.d. upravnika u periodu od 1949-1977 godine, majka Radmila, članica pozorišnog hora 1955/56/1957 godine, kasnije biletarka, krivi su, u najlepšem smislu te reči, za moju privrženost pozorištu. Odrastajući u svetu umetnosti, bilo je prirodno da uplovim u taj svet. Na žalost, tek posle njihovih preranih smrti, 1986. godine. Početak posut tugom i postepenim prilagođavanjem…

 

Na kom radnom mestu ste započeli svoju karijeru i do koje pozicije Vas je to dovelo?

Prvo radno mesto dokumentariste, osmislio je reditelj Marislav Radisavljević. Imao je ideju da se pri Narodnom pozorištu otvori odeljenje pozorišnog muzeja, gde bih pored prikupljanja i sistematizacije pozorišne građe i objavljivanja tekstova u pozorišnim edicijama ( izdavaštvo ) organizovala i glumačke večeri poezije, tribine, manje pozorišne forme. Ta sveobuhvatna ideja nije zaživela, ali njeni delovi jesu. Tako sam od 1997. godine urednica pozorišnog Godišnjaka (inicijativom tadašnje direktorke Biljane Krstić), dok Glumačke večeri poezije organizujem inicijativom sadašnjeg direktora. Između ostalog, radila sam i na poslovima pravnog referenta i sekretara pozorišta, a u marketing službi radim od 1992. godine. Tu sam promenila par radnih mesta: od organizatora prodaje, preko šefa marketinga (10 godina), do šefa marketing službe prodaje. Danas radim kao producent u umetnosti i medijima. Kako god se zvalo radno mesto, moj posao suštinski obuhvata pravljenje mesečnog repertora u dogovoru sa direktorom  i njegovu realizaciju. Organizovanjem spoljnih saradnika, gostovanja pozorišta u zemlji i inostranstvu, kao i gostovanja drugih pozorišta kod nas. Negujem publiku, uveravajući je u vrednost glumaca i predstava, urođenom lakoćom.

 

Toliko iskustva sa sobom nosi i puno uspomena. Šta je ono što Vi pamtite?

U dugom pozorišnom stažu bilo je puno lepih trenutaka , bez obzira na to što im je predhodio ozbiljan rad. Krune našeg posla blistave su u sećanju. Izdvajam neke od njih: Proslava 105 godina Narodnog pozorišta u Nišu (višednevne aktivnosti sa velikim i značajnim ličnostima iz sveta kulture), Festival „Joakim Vujić“ 1998. godine, spajanje Ambasade Čilea u Srbiji i našeg pozorišta 2000. godine, odakle je, mojom inicijativom, NKC organizovao Dane čileanskog filma u Nišu. Tim povodom bila sam gošća na proslavi Internacionalnog Dana Čilea u Beogradu 2001. Iz tog susreta rodilo se još jedno spajanje – moj predlog da GSLU organizuje prvu izložbu Peruanskih slikara koju je prihvatio tadašnji direktor GSLU-a, Aleksanadar Dević. Glumbal festival 2011. godine (Prvi Balkanski pozorišni festival posvećen glumcu), Promocija moje monografije „Bora Trajković – Iza pozorišne zavese“ u okviru obeležavanja 130 godina Narodnog pozorišta, 2017. godine. Festival „Teatar na raskršću“ 2019. godine, zatim poziv japanske ambasade u Srbiji povodom proslave rođendana japanskog cara Hirohita 2020. Kako pišem o ovim događajima, nameće mi se zaključak da nije bilo zadataka direktora koji su postavljani pred marketing službu, a da nisu obavljeni…

Svakodnevni pozorišni rad sa koleginicama i kolegama u marketingu, sa glumcima, tehničarima, opštim sektorom obojio je moj pozorišni život. Radosnim i bogatim čine ga pozorišna prijateljstva. I svi neminovni sukobi, nerazumevanja, kontrolisana i nekontrolisana, blede pred onim najvrednijim, a to je smisleno pozorišno trajanje..

 

Da li možete da odvojite posebne trenutke i ljude koji su Vam ostali u sećanju?

Izuzetno sam ponosna na mog Korifeja, oca. Učitelji koji su urezani u moje biće su: Gradimir Mirković, reditelj i kućni prijatelj i njegove režije predstava „Ivkova slava“ iz 1971. „Koštana“ iz 1972 . Zatim posebno čudesni dijalog između Đorđa Vukotića u ulozi Hadži Tome i Zorice Stefanović u ulozi Stojanove majke. Velika glumica Mima Vuković Kurić, glumac Dragoljub Marković, moj veliki prijatelj, kao i Slavica Knežević, glumica i prijateljica, Radoman Kontić, boem i poetska duša. Slavka Ilić, koleginica i više od prijatelja i Nelica Stankov, tehnički sekretar, sa kojom najduže sarađujem. Bogatili su me susreti i razgovori sa dramskim piscem Aleksandrom Popovićem, Nebojšom Bradić, Nikitom Milivojević, starim pozorišnim vukovima. Uživam u razgovorima sa mladim glumcima , uhvaćenim u zamku pozorišnog virusa, u saradnji sa kolegama iz drugih pozorišta u zemlji i inostranstvu. Volim svoj posao.

 

Kako izgleda Vaša karijera kroz brojke?

152 premijere, 17 direktora. Od Brane Vojinovića do Spasoja Ž. Milovanovića. Pod okriljem Talije, moj duh i ja nismo zalutali, srećom.

 

Šta bi poručili sebi pre 35 godina?

Devojko, kreni što pre da razvijaš sposobnost da se racionalno nosiš sa zahtevima i pritiscima radne sredine.

Živelo pozorište !

 

 

Autor: Dušan Ivanović

---