Интервју са Даниелом Трајковић Ивановић

Интервју са Даниелом Трајковић Ивановић

Народно позориште Ниш представља још један у низу интервјуа са запосленима и онима који су својим радом допринели развоју наше куће. Након разговора са Нелицом Милошевић Станков, техничким секретаром Позоришта, имали смо прилику да сазнамо више о Даниели Трајковић Ивановић и њеном дугогодишњем раду.

 

Фотографија: Душан Ивановић

 

Како је почела прича Даниеле Трајковић Ивановић у Народном позоришту?

Љубав између мојих родитеља родила се у позоришту. Бора Трајковић, помоћник управника, секретар, и в.д. управника у периоду од 1949-1977 године, мајка Радмила, чланица позоришног хора 1955/56/1957 године, касније билетарка, криви су, у најлепшем смислу те речи, за моју приврженост позоришту. Одрастајући у свету уметности, било је природно да упловим у тај свет. На жалост, тек после њихових прераних смрти, 1986. године. Почетак посут тугом и постепеним прилагођавaњем…

 

На ком радном месту сте започели своју каријеру и до које позиције Вас је то довело?

Прво радно место документаристе, осмислио је редитељ Марислав Радисављевић. Имао је идеју да се при Народном позоришту отвори одељење позоришног музеја, где бих поред прикупљања и систематизације позоришне грађе и објављивања текстова у позоришним едицијама ( издаваштво ) организовала и глумачке вечери поезије, трибине, мање позоришне форме. Та свеобухватна идеја није заживела, али њени делови јесу. Тако сам од 1997. године уредница позоришног Годишњака (иницијативом тадашње директорке Биљане Крстић), док Глумачке вечери поезије организујем иницијативом садашњег директора. Између осталог, радила сам и на пословима правног референта и секретара позоришта, а у маркетинг служби радим од 1992. године. Ту сам променила пар радних места: од организатора продаје, преко шефа маркетинга (10 година), до шефа маркетинг службе продаје. Данас радим као продуцент у уметности и медијима. Како год се звало радно место, мој посао суштински обухвата прављење месечног репертора у договору са директором  и његову реализацију. Организовањем спољних сарадника, гостовања позоришта у земљи и иностранству, као и гостовања других позоришта код нас. Негујем публику, уверавајући је у вредност глумаца и представа, урођеном лакоћом.

 

Толико искуства са собом носи и пуно успомена. Шта је оно што Ви памтите?

У дугом позоришном стажу било је пуно лепих тренутака , без обзира на то што им је предходио озбиљан рад. Круне нашег посла блиставе су у сећању. Издвајам неке од њих: Прослава 105 година Народног позоришта у Нишу (вишедневне активности са великим и значајним личностима из света културе), Фестивал „Јоаким Вујић“ 1998. године, спајање Амбасаде Чилеа у Србији и нашег позоришта 2000. године, одакле је, мојом иницијативом, НКЦ организовао Дане чилеанског филма у Нишу. Тим поводом била сам гошћа на прослави Интeрнационалног Дана Чилеа у Београду 2001. Из тог сусрета родило се још једно спајање – мој предлог да ГСЛУ организује прву изложбу Перуанских сликара коју је прихватио тадашњи директор ГСЛУ-а, Алексанадар Девић. Глумбал фестивал 2011. године (Први Балкански позоришни фестивал посвећен глумцу), Промоција моје монографије „Бора Трајковић – Иза позоришне завесе“ у оквиру обележавања 130 година Народног позоришта, 2017. године. Фестивал „Театар на раскршћу“ 2019. године, затим позив јапанске амбасаде у Србији поводом прославе рођендана јапанског цара Хирохита 2020. Како пишем о овим догађајима, намеће ми се закључак да није било задатака директора који су постављани пред маркетинг службу, а да нису обављени…

Свакодневни позоришни рад са колегиницама и колегама у маркетингу, са глумцима, техничарима, општим сектором обојио је мој позоришни живот. Радосним и богатим чине га позоришна пријатељства. И сви неминовни сукоби, неразумевања, контролисана и неконтролисана, бледе пред оним највреднијим, а то је смислено позоришно трајање..

 

Да ли можете да одвојите посебне тренутке и људе који су Вам остали у сећању?

Изузетно сам поносна на мог Корифеја, оца. Учитељи који су урезани у моје биће су: Градимир Мирковић, редитељ и кућни пријатељ и његове режије представа „Ивкова слава“ из 1971. „Коштана“ из 1972 . Затим посебно чудесни дијалог између Ђорђа Вукотића у улози Хаџи Томе и Зорице Стефановић у улози Стојанове мајке. Велика глумица Мима Вуковић Курић, глумац Драгољуб Марковић, мој велики пријатељ, као и Славица Кнежевић, глумица и пријатељица, Радоман Контић, боем и поетска душа. Славка Илић, колегиница и више од пријатеља и Нелица Станков, технички секретар, са којом најдуже сарађујем. Богатили су ме сусрети и разговори са драмским писцем Александром Поповићем, Небојшом Брадић, Никитом Миливојевић, старим позоришним вуковима. Уживам у разговорима са младим глумцима , ухваћеним у замку позоришног вируса, у сарадњи са колегама из других позоришта у земљи и иностранству. Волим свој посао.

 

Како изгледа Ваша каријера кроз бројке?

152 премијере, 17 директора. Од Бране Војиновића до Спасоја Ж. Миловановића. Под окриљем Талије, мој дух и ја нисмо залутали, срећом.

 

Шта би поручили себи пре 35 година?

Девојко, крени што пре да развијаш способност да се рационално носиш са захтевима и притисцима радне средине.

Живело позориште !

 

 

Аутор: Душан Ивановић

---