Intervju sa Branislavom Jankovićem

 Niški pisac i publicista Branislav Janković o drami koja otvara stare rane i postavlja teška pitanja.

 

U vremenu kada se prošlost često posmatra kao teret, ili se u najboljem slučaju zaobilazi, dramski pisac Branislav Janković odlučuje da joj pogleda direktno u oči. Njegova drama „Milentijeva 14/2“, nagrađena na konkursu Radio Beograda, nije samo umetnički komad – ona je poziv na suočavanje sa zaboravljenim, potisnutim i neprijatnim istinama iz naše prošlosti. U njenom fokusu nalaze se ideološki, emotivni, lični i moralni sudari.

Ova drama uskoro će dobiti svoju pozorišnu premijeru u Narodnom pozorištu Niš. Za autora, to je više od umetničkog uspeha – to je lični i profesionalni krug, koji se zatvara u rodnom gradu.

Razgovarali smo sa njim o nastanku teksta, o saradnji sa rediteljem Gorčinom Stojanovićem, o glumcima koji nose predstavu – i o tome šta danas pozorište može (ili treba) da bude.

 

Foto: Privatna arhiva

 

 „Milentijeva 14/2“ nije tek puka adresa – ona je simbol izgubljenog doma, nasilno prekinute prošlosti i potisnutih emocija. Kako je nastala ideja za ovu priču? Da li iza nje stoji neka lična ili istinita priča koja Vas je pokrenula?

 

„Milentijeva 14“ je podsećanje na jedan period ove zemlje, nimalo srećan i slavan, koji i danas, posle osamdeset godina, izaziva mnoge kontroverze i pitanja. Tekst je dobio nagradu na konkursu za radio-dramu RTS–a, i kako to biva, priča je krenula na put. Mom pradedi su posle rata komunisti oduzeli veliko imanje i kuće, tako da možda ima pomalo ličnog, ali više kao moja želja da ostavim neki zapis o tome šta se dešavalo. „Milentijeva“ je neka skroz druga tema sa drugim likovima i dešavanjima – ne moja, ali nečija sigurno.

 

 U središtu drame imamo susret dvoje ljudi sa suprotnih strana ideološke i istorijske linije. Da li ovu priču doživljavate kao pokušaj pomirenja, razumevanja, ili kao suočavanje sa onim što je ostalo nerešeno?

 

Nisam za pomirenje, već za istinu i pravdu. Mnogo je tu bilo zle krvi da bi se danas smeškali jedni drugima i tapšali se po leđima, pljujući vođe i politiku i vadeći se na ono bezobrazno i bestidno: Nisam hteo, ali naredili su mi. Iza svake revolucije se krije pljačka, iza većine novih bogataša – kriminal.  Ili zločini, kao po završetku drugog svetskog rata. Čudno je kako se mi u Srbiji lako uhvatimo za neku ideologiju. Mnogo smo loše prošli sa ideologijama i vođama.  Dakle, suočavanje, kao jedini način da se pokažu i otkriju tragovi nepočinstva.  

 

 Imate li omiljenu repliku ili trenutak u drami koji vam izaziva poseban emotivni naboj?

 

Volim deo kada počinju da priznaju jedno drugom sve ono što su čuvali, stiskali u svojim dušama toliko godina. Samo katarze, sa suzama, plačom ili vikom, dovode do oslobođenja.

 

 Šta možete da nam kažete o saradnji sa rediteljem Gorčinom Stojanovićem?

Da li je rediteljska interpretacija donela nova značenja ili otkrila nešto

što niste inicijalno planirali?

 

Kada je za vaš tekst zadužen reditelj kao što je Gorčin Stojanović, najbolje što možete da uradite je da mu prepustite da radi kako on misli da treba. I da uživate u tome. Razgovarali smo o nekim novim idejama i saglasili se da će doprineti kvalitetu predstave. I ja jedva čekam premijeru. Siguran sam da će „Milentijeva“ dugo živeti na repertoaru Niškog pozorišta.

 

Kao Nišlija i niški pisac, kako doživljavate to što će drama upravo u Niškom pozorištu imati svoju pozorišnu premijeru?

 

Ponosno i pomalo gordo. A sa druge strane, imam veliku tremu. Sedeću u poslednjem redu i posmatrati koliko predstavu toliko i posetioce. Tu se vraćamo na ono pitanje o emocijama. I na večito pitanje: može li se biti prorok u svom selu?

 

Kako vidite glumce Nebojšu Ljubišića i Ivanu Nedović u ulogama koje ste napisali? Da li su Vas možda na prvoj čitaćoj probi iznenadili ili potvrdili ono što ste zamišljali?

 

Dva surova profesionalca koji se 100% daju, trudeći se da verno dočaraju ono što sam zamislio. Izuzetno sam zadovoljan izborom glumaca  i siguran sam da će još jednom pokazati zašto su toliko cenjeni i dobri. Prvi put sam prisustvovao čitaćoj probi neke svoje drame i to je za mene sasvim novo iskustvo.

 

Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon predstave?

 

Ćutanje. Da tek sutradan budu u stanju da opišu svoje emocije i daju sud.

 

Kada pišete dramski tekst, šta Vam je važnije – dijalog među likovima ili ono što se krije između redova?

 

Ako želite dobro delo onda ne možete da odvojite jedno od drugog. Lično, više volim ono nekazano, što lebdi sve vreme, gde reči nisu potrebne. E, za to morate da imate i dobre glumce. A ja ih imam.

 

Kako znate da je priča „zrela” da postane drama? Šta mora da se desi da biste je pretočili u pozorišni tekst?

 

Volim monodrame i duodrame – daju vam mnogo prostora za unutrašnje živote likova. Najteža je bitka sa ogledalom, onim na zidu ili onim u kome se ogleda neko vama blizak. Neprijatelji ne zaslužuju naše vreme i misli. Pisanje drama je moj način suočavanja sa samim sobom. A ta borba je neprestana. 

 

Šta za vas znači pozorište danas – lično i društveno? Ima li i dalje moć da menja ljude?

 

Pozorište je, danas, jedino mesto gde živi sloboda. Mi, van tog hrama, smo na robiji. Pa pevamo o slobodi kao oni sužnji iz stihova Branka Miljkovića. Pozorište ne menja ljude, ono je tu da dobri ljudi ostanu dobri.

 

 

Autor: Stanislava Petković

 

 

 

 

---