српски
Интервју са Браниславом Јанковићем
Нишки писац и публициста Бранислав Јанковић о драми која отвара старе ране и поставља тешка питања.
У времену када се прошлост често посматра као терет, или се у најбољем случају заобилази, драмски писац Бранислав Јанковић одлучује да јој погледа директно у очи. Његова драма „Милентијева 14/2“, награђена на конкурсу Радио Београда, није само уметнички комад – она је позив на суочавање са заборављеним, потиснутим и непријатним истинама из наше прошлости. У њеном фокусу налазе се идеолошки, емотивни, лични и морални судари.
Ова драма ускоро ће добити своју позоришну премијеру у Народном позоришту Ниш. За аутора, то је више од уметничког успеха – то је лични и професионални круг, који се затвара у родном граду.
Разговарали смо са њим о настанку текста, о сарадњи са редитељем Горчином Стојановићем, о глумцима који носе представу – и о томе шта данас позориште може (или треба) да буде.
Фото: Приватна архива
„Милентијева 14/2“ није тек пука адреса – она је симбол изгубљеног дома, насилно прекинуте прошлости и потиснутих емоција. Како је настала идеја за ову причу? Да ли иза ње стоји нека лична или истинита прича која Вас је покренула?
„Милентијева 14“ је подсећање на један период ове земље, нимало срећан и славан, који и данас, после осамдесет година, изазива многе контроверзе и питања. Текст је добио награду на конкурсу за радио-драму РТС–а, и како то бива, прича је кренула на пут. Мом прадеди су после рата комунисти одузели велико имање и куће, тако да можда има помало личног, али више као моја жеља да оставим неки запис о томе шта се дешавало. „Милентијева“ је нека скроз друга тема са другим ликовима и дешавањима – не моја, али нечија сигурно.
У средишту драме имамо сусрет двоје људи са супротних страна идеолошке и историјске линије. Да ли ову причу доживљавате као покушај помирења, разумевања, или као суочавање са оним што је остало нерешено?
Нисам за помирење, већ за истину и правду. Много је ту било зле крви да би се данас смешкали једни другима и тапшали се по леђима, пљујући вође и политику и вадећи се на оно безобразно и бестидно: Нисам хтео, али наредили су ми. Иза сваке револуције се крије пљачка, иза већине нових богаташа – криминал. Или злочини, као по завршетку другог светског рата. Чудно је како се ми у Србији лако ухватимо за неку идеологију. Много смо лоше прошли са идеологијама и вођама. Дакле, суочавање, као једини начин да се покажу и открију трагови непочинства.
Имате ли омиљену реплику или тренутак у драми који вам изазива посебан емотивни набој?
Волим део када почињу да признају једно другом све оно што су чували, стискали у својим душама толико година. Само катарзе, са сузама, плачом или виком, доводе до ослобођења.
Шта можете да нам кажете о сарадњи са редитељем Горчином Стојановићем?
Да ли је редитељска интерпретација донела нова значења или открила нешто
што нисте иницијално планирали?
Када је за ваш текст задужен редитељ као што је Горчин Стојановић, најбоље што можете да урадите је да му препустите да ради како он мисли да треба. И да уживате у томе. Разговарали смо о неким новим идејама и сагласили се да ће допринети квалитету представе. И ја једва чекам премијеру. Сигуран сам да ће „Милентијева“ дуго живети на репертоару Нишког позоришта.
Као Нишлија и нишки писац, како доживљавате то што ће драма управо у Нишком позоришту имати своју позоришну премијеру?
Поносно и помало гордо. А са друге стране, имам велику трему. Седећу у последњем реду и посматрати колико представу толико и посетиоце. Ту се враћамо на оно питање о емоцијама. И на вечито питање: може ли се бити пророк у свом селу?
Како видите глумце Небојшу Љубишића и Ивану Недовић у улогама које сте написали? Да ли су Вас можда на првој читаћој проби изненадили или потврдили оно што сте замишљали?
Два сурова професионалца који се 100% дају, трудећи се да верно дочарају оно што сам замислио. Изузетно сам задовољан избором глумаца и сигуран сам да ће још једном показати зашто су толико цењени и добри. Први пут сам присуствовао читаћој проби неке своје драме и то је за мене сасвим ново искуство.
Шта бисте волели да публика понесе са собом након представе?
Ћутање. Да тек сутрадан буду у стању да опишу своје емоције и дају суд.
Када пишете драмски текст, шта Вам је важније – дијалог међу ликовима или оно што се крије између редова?
Ако желите добро дело онда не можете да одвојите једно од другог. Лично, више волим оно неказано, што лебди све време, где речи нису потребне. Е, за то морате да имате и добре глумце. А ја их имам.
Како знате да је прича „зрела” да постане драма? Шта мора да се деси да бисте је преточили у позоришни текст?
Волим монодраме и дуодраме – дају вам много простора за унутрашње животе ликова. Најтежа је битка са огледалом, оним на зиду или оним у коме се огледа неко вама близак. Непријатељи не заслужују наше време и мисли. Писање драма је мој начин суочавања са самим собом. А та борба је непрестана.
Шта за вас значи позориште данас – лично и друштвено? Има ли и даље моћ да мења људе?
Позориште је, данас, једино место где живи слобода. Ми, ван тог храма, смо на робији. Па певамо о слободи као они сужњи из стихова Бранка Миљковића. Позориште не мења људе, оно је ту да добри људи остану добри.
Аутор: Станислава Петковић