srpski
Visoka marila čovečke slobode
Recenzija
Džordž Gordon Bajron u svom Don Žuanu u jednom trenutku kaže: „Budite licemerni, budite pažljivi, ne budite ono što ste videli, već uvek ono što vidite“. Ovde se postavlja jedno veoma ključno pitanje: Koga sve Don Žuan vidi oko sebe i kako vidi sebe u okruženju u kojem je licemerje jedini merni parametar za procenu društvene i socijalne prisutnosti. Molijer u svom Don Žuanu nosi jedinstvenu paradigmu koja će ostati ne samo u interpretacijama njegovog dela već i kao dramska koordinata za savremene dramske inspiracije po tom modelu. Režijsko viđenje Vasila Vasileva otvara potpuno drugačije tokove u dramatici Molijera, a to je njegova interpretacija društvene slobodoumnosti čoveka, aspekt koji Molijer na prvi pogled više ima u Tartifu i Mizantropu. Međutim, mudro režisersko promišljanje Vasileva u tom pravcu izvlači najdublja značenjska razmatranja; njegov Don Žuan je umoran, emotivno neraspoložen, bivši ljubavnik koji je duboko opsednut svojim sećanjima, emotivna lađa koja alarmantno propada u more licemerja na koje Molijer upozorava u svim svojim delima. Naime, Vasilev se priklanja jednostavnoj i čistoj mizanscenskoj konotaciji kako bi nam otvorio dilemu: koliko smo bili slobodni u svojoj emotivnoj konstelaciji i gde su tajni prelazi promiskuiteta da bismo na kraju došli do smisla života. Vasilev je duboko koncentrisan na egzaktan oblik likova, koji u njegovom konceptu zvuče veoma životvorno, ali s druge strane, oni su deo jedne teatralne fuge u kojoj samoosvešćenje ima tragičnu oznaku. Gledajući ovu predstavu, imate osećaj da Don Žuan ima ispovednu liniju, ali njegova i režiserova transparentnost vas navode da pomislite da Don Žuan ima i te osobine: elegičan, nedoverljiv, tužan i samokritičan. Vasil Vasilev sa ovom koncepcijom gradi predstavu koja pleni svojom originalnošću, značajem i veoma naglašenom dinamikom.
Don Žuan u izvođenju Dejana Lilića, rekli bismo, je Don Žuan kakvog dosad nismo videli. Dejan Lilić, kao veliki glumački talenat, u svojoj egzaktnoj glumačkoj interpretaciji unosi jednu veoma tananu, suptilnu distancu, jednu samoironiju koja ga čini Don Žuanom kakvog bismo sreli u dvadeset prvom veku: razočaran, disonantan, epski tužan. Krećući se po tankim žicama režiserske koncepcije, Lilić govori, oseća i, na kraju, igra Don Žuana kakvog je verovatno Molijer hteo da napiše, a možda i napisao, pa su ga i reditelj i glumac uspeli pročitati. Razvijajući svoj lik sa velikom veštinom, potapajući se u sve vertikale njegovih karakteristika, Dejan Lilić otkriva i jednu paletu osetljivosti koju možemo osetiti u sebi, ali s druge strane ta njegova gore spomenuta distanca govori o jednoj poruci koju, s druge strane, reditelj ostvaruje u svom viđenju ovog antiheroja, a to je nemogućnost bunta u vremenu kada je licemerje osnovni pokretač svih društvenih i socijalnih pomeranja. Dejan Lilić nam nudi Don Žuana koji savršeno korespondira sa političkim i socijalnim ambicijama dvadeset prvog veka, koji potpisnik ovih redova često naziva „grešnim“ dvadeset prvim vekom. Naravno, postavlja se i pitanje kako i zašto „grešan“. Da li se Don Žuan smatra „grešnikom“, pa samim tim i antiherojem i u vremenu Molijera i u vremenu Bajrona? Don Žuan svom sluzi Zganarelu u jednom trenutku kaže: „U šta ja verujem? U to da dva i dva su četiri i da četiri i četiri su osam“. To znači da nije bio samo Molijer pragmatičan već i Don Žuan dvadeset prvog veka. Ovaj Don Žuan već na početku predstave stoji na stepeništu koje vodi nagore, ka oblacima. Njegova kolebljivost u svim interakcijama ga zabavlja, ali ga i rastužuje. Dejan Lilić sa ovim likom šalje nam poruku da ne možemo stalno sebe da opravdavamo, da ipak moramo da pronađemo malo mesta u svom srcu i za našu unutrašnju slobodu, slobodu kakvu smo zamislili, ali ipak nismo ostvarili. Vasil Vasilev kao reditelj sa čvrstim konceptom u ovoj predstavi govori i o snu, o tom neostvarenom snu, snu od koga neostvareni lik kao Don Žuan ne odustaje ni u periodu svog duhovnog gašenja.
„Don Žuan“ je predstava sa velikom glumačkom energijom, a među sjajnim ulogama izdvajamo i ulogu Katarine Mitić Pavlović kao Šarlote, čija lepota predstavlja jedno od najvećih estetskih i moralnih upozorenja u ovom viđenju Don Žuana, Danila Petrovića kao razigranog i konzervativno i tradicionalistički vaspitanog Pjera, ali i tiho emotivnu Donu Elviru Maje Vukojević Cvetković, koja u ovom režiserskom viđenju predstavlja klerikalnu damu koja na ljubav i razočaranje u njoj gleda kao na duhovnu česticu u ljudskom habitusu. Naravno, sitna ironija u liku Zganarela Dragiše Veljkovića je još jedan aspekt koji govori o čudnom uglu cele predstave, ali s druge strane imamo dinamične scene braće Dona Elvira, Don Alonsa i Don Karlosa u sjajnim interpretacijama Uroša Milojevića i Andrije Mitića.
Vizuelni kontekst predstave čini izuzetno jednostavna, ali znakovno vrlo snažna scenografija, u kojoj dominiraju stepenice i prsten, koji okružuju opravdanja za sva „grešna“ dela, ali je na neki način i prva kapija ka slobodi posle sve iscrpljenosti čoveka u potrazi za ljubavlju, koja je na glumce pala u obliku otkinutog galebovog krila. Ovde se priključuju i kostimi, koji sadrže određenu koloritnost, izvedenu iz jednog vremena, ali odlično osavremenjenu. Ova lepa vizuelna konstelacija i kostima i scenografije delo je Marije Kunčeve, dok je muzička podloga, koja je nenametljiva ali izvanredan krvotok celog dela, delo Milena Apostolova.
„Don Žuan“ nije ljubavnik šesnaestog niti dvadeset prvog veka. On kaže: „Koliko je strašno biti veliki gospodar, a ipak zli čovek“ i ostaje u teritoriji neblagorodnosti, sa velikim dugovima i jednim svojim prijateljem koji ga stalno prati ne želeći da mu uguši ni tu malu nadu koja mu je ostala. Koliko god da smo slobodni, ipak nije dovoljno. Zato je neočišćeni Don Žuan, sa velikim životnim teretom i lošim odlukama i promenama u životu, model za čoveka današnjice, koji na brak gleda kao na okove, na ljubav kao na glupost, a na hipokriziju kao na jedini način da se uspe u životu. Molijerovi Don Žuan izgleda da ima tajnu za večni oproštaj, ali i za večnu okupiranost čoveka. Ova predstava otvara vrata koja dosad nisu bila otvorena u tumačenju ovog velikog klasičnog dramskog teksta.
Sašo Ognenovski