српски
Висока марила човечке слободе
Рецензија
Џорџ Гордон Бајрон у свом Дон Жуану у једном тренутку каже: „Будите лицемерни, будите пажљиви, не будите оно што сте видели, већ увек оно што видите“. Овде се поставља једно веома кључно питање: Кога све Дон Жуан види око себе и како види себе у окружењу у којем је лицемерје једини мерни параметар за процену друштвене и социјалне присутности. Молијер у свом Дон Жуану носи јединствену парадигму која ће остати не само у интерпретацијама његовог дела већ и као драмска координата за савремене драмске инспирације по том моделу. Режијско виђење Васила Василева отвара потпуно другачије токове у драматици Молијера, а то је његова интерпретација друштвене слободоумности човека, аспект који Молијер на први поглед више има у Тартифу и Мизантропу. Међутим, мудро режисерско промишљање Василева у том правцу извлачи најдубља значењска разматрања; његов Дон Жуан је уморан, емотивно нерасположен, бивши љубавник који је дубоко опседнут својим сећањима, емотивна лађа која алармантно пропада у море лицемерја на које Молијер упозорава у свим својим делима. Наиме, Василев се приклања једноставној и чистој мизансценској конотацији како би нам отворио дилему: колико смо били слободни у својој емотивној констелацији и где су тајни прелази промискуитета да бисмо на крају дошли до смисла живота. Василев је дубоко концентрисан на егзактан облик ликова, који у његовом концепту звуче веома животворно, али с друге стране, они су део једне театралне фуге у којој самоосвешћење има трагичну ознаку. Гледајући ову представу, имате осећај да Дон Жуан има исповедну линију, али његова и режисерова транспарентност вас наводе да помислите да Дон Жуан има и те особине: елегичан, недоверљив, тужан и самокритичан. Васил Василев са овом концепцијом гради представу која плени својом оригиналношћу, значајем и веома наглашеном динамиком.
Дон Жуан у извођењу Дејана Лилића, рекли бисмо, је Дон Жуан каквог досад нисмо видели. Дејан Лилић, као велики глумачки таленат, у својој егзактној глумачкој интерпретацији уноси једну веома танану, суптилну дистанцу, једну самоиронију која га чини Дон Жуаном каквог бисмо срели у двадесет првом веку: разочаран, дисонантан, епски тужан. Крећући се по танким жицама режисерске концепције, Лилић говори, осећа и, на крају, игра Дон Жуана каквог је вероватно Молијер хтео да напише, а можда и написао, па су га и редитељ и глумац успели прочитати. Развијајући свој лик са великом вештином, потапајући се у све вертикале његових карактеристика, Дејан Лилић открива и једну палету осетљивости коју можемо осетити у себи, али с друге стране та његова горе споменута дистанца говори о једној поруци коју, с друге стране, редитељ остварује у свом виђењу овог антихероја, а то је немогућност бунта у времену када је лицемерје основни покретач свих друштвених и социјалних померања. Дејан Лилић нам нуди Дон Жуана који савршено кореспондира са политичким и социјалним амбицијама двадесет првог века, који потписник ових редова често назива „грешним“ двадесет првим веком. Наравно, поставља се и питање како и зашто „грешан“. Да ли се Дон Жуан сматра „грешником“, па самим тим и антихеројем и у времену Молијера и у времену Бајрона? Дон Жуан свом слузи Зганарелу у једном тренутку каже: „У шта ја верујем? У то да два и два су четири и да четири и четири су осам“. То значи да није био само Молијер прагматичан већ и Дон Жуан двадесет првог века. Овај Дон Жуан већ на почетку представе стоји на степеништу које води нагоре, ка облацима. Његова колебљивост у свим интеракцијама га забавља, али га и растужује. Дејан Лилић са овим ликом шаље нам поруку да не можемо стално себе да оправдавамо, да ипак морамо да пронађемо мало места у свом срцу и за нашу унутрашњу слободу, слободу какву смо замислили, али ипак нисмо остварили. Васил Василев као редитељ са чврстим концептом у овој представи говори и о сну, о том неоствареном сну, сну од кога неостварени лик као Дон Жуан не одустаје ни у периоду свог духовног гашења.
„Дон Жуан“ је представа са великом глумачком енергијом, а међу сјајним улогама издвајамо и улогу Катарине Митић Павловић као Шарлоте, чија лепота представља једно од највећих естетских и моралних упозорења у овом виђењу Дон Жуана, Данила Петровића као разиграног и конзервативно и традиционалистички васпитаног Пјера, али и тихо емотивну Дону Елвиру Маје Вукојевић Цветковић, која у овом режисерском виђењу представља клерикалну даму која на љубав и разочарање у њој гледа као на духовну честицу у људском хабитусу. Наравно, ситна иронија у лику Зганарела Драгише Вељковића је још један аспект који говори о чудном углу целе представе, али с друге стране имамо динамичне сцене браће Дона Елвира, Дон Алонса и Дон Карлоса у сјајним интерпретацијама Уроша Милојевића и Андрије Митића.
Визуелни контекст представе чини изузетно једноставна, али знаковно врло снажна сценографија, у којој доминирају степенице и прстен, који окружују оправдања за сва „грешна“ дела, али је на неки начин и прва капија ка слободи после све исцрпљености човека у потрази за љубављу, која је на глумце пала у облику откинутог галебовог крила. Овде се прикључују и костими, који садрже одређену колоритност, изведену из једног времена, али одлично осавремењену. Ова лепа визуелна констелација и костима и сценографије дело је Марије Кунчеве, док је музичка подлога, која је ненаметљива али изванредан крвоток целог дела, дело Милена Апостолова.
„Дон Жуан“ није љубавник шеснаестог нити двадесет првог века. Он каже: „Колико је страшно бити велики господар, а ипак зли човек“ и остаје у територији неблагородности, са великим дуговима и једним својим пријатељем који га стално прати не желећи да му угуши ни ту малу наду која му је остала. Колико год да смо слободни, ипак није довољно. Зато је неочишћени Дон Жуан, са великим животним теретом и лошим одлукама и променама у животу, модел за човека данашњице, који на брак гледа као на окове, на љубав као на глупост, а на хипокризију као на једини начин да се успе у животу. Молијерови Дон Жуан изгледа да има тајну за вечни опроштај, али и за вечну окупираност човека. Ова представа отвара врата која досад нису била отворена у тумачењу овог великог класичног драмског текста.
Сашо Огненовски