Светло на крају тунела – Ана Тасић, критика представе “Лимунација”, Политика

“Лимунација”, текст Душан Ковачевић, режија Небојша Брадић, Народно позориште у Нишу

Светло на крају тунела

Полазећи од приповетке “Лимунација у селу” Стевана Сремца, Душан Ковачевић је 1978. године написао трагикомедију “Лимунација”, прилично другачијих значења. Сремчев протагониста Срета је анти-јунак, дефинисан злобном карикатуралношћу, чија је намера била памфлетска осуда политичког радикализма, како су писали историчари књижевности. Тако је за “конзервативца у души”, традиционалисту Сремца, село Прудељ било осликано тоновима патријархалне, обреновићевске идиле. Са друге стране, Ковачевићево село није нимало идилично, напротив, оно је мртво море, недођија заглибљена у безнадежном примитивизму и закржљалости памети. Као такво, оно је одговарајуће полазиште сатиричних, горких опсервација о нашем менталитету и политичкој демагогији.
Редитељ Небојша Брадић на сцени Народног позоришта у Нишу појачава тамна значења Ковачевићеве “Лимунације”, градећи опору и гротескну комедију о односу народа и власти. На конкретно и симболички затамњеној сцени, стилизовано утврђеној дрвеном тарабом и вишезначним гајбицама, простире се циркус о вечитој немогућности изласка из тамнице малограђанства (сценограф Небојша Брадић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, композитор Зоран Ерић, сценски покрет Вера Обрадовић). У отелотворењу одраза таквог накарадног друштва, нарочито је сугестивна поставка народа, одјек античког хора. Народ који у Ковачевићевом комаду скоро да не говори, у Брадићевој поставци хорски изговара дидаскалије текста, које се односе на његове невербалне поступке. На тај начин је у представи наглашена функција народа, као и питање популизма. Глумци који представљају народ, Катарина Митић, Катарина Арсић, Урош Милојевић, Дејан Гоцић, наступају упадљиво оштро, круто, пластично, колективно градећи кошмарни ефекат. Крезуби и квргави, они се претећи крећу у крду, чиме се ствара утисак о њиховој колективној снази, али и недостатку индивудализма. Народ у неколико случајева гради заиста упечатљиве призоре, експресионистичког призвука. На пример, у сценама у којима имају уметнуте, продужене руке. Тумачимо их као ознаку последица њиховог тешког физичког рада, измрцварености која дефинише њихове животе. Оне су симболички ефектан, визуелно снажан одраз чињенице да раде од цика зоре до јаука мрака, “ћутећи и трпећи крвопије на власти”, како критички обзнањује Срета. Изражајно је решена и сцена избора, када народ долази да гласа, под маскама. Овај стилизовани призор схватамо као израз потребе за сакривањем, последицом дубоко укорењеног страха од ауторитета, власти, промена.
Бројни ансамбл нишког позоришта надахнуто и стилски уједначено оживљава Ковачевићев горко смешни драмски свет. Дејан Цицмиловић енергично игра учитеља Срету, утописту и успаљеника донкихотовске природе, који покушава да просветли житеље Прудеља, где на почетку представе долази. Александар Михаиловић је вешто театралан у обликовању лика Ћир Ђорђа, Сања Крстовић је такође пародична у представљању његове нафракане фуфе Ђизеле, а Марко Павловски је шармантно кљакав, мутав слуга Ташуле. Драгана Јовановић игра сељачког шерета Максу, Сретиног верног пратиоца, Александар Маринковић је трагикомичан Мића Официр, Мирољуб Недовић је Биров, нека врста сеоске луде, Данило Петровић је Пурко Пандур, а Драгослав Савић некадашњи глумац Пера Ћата који радо живи у прошлости…
Помало гогољевска у живописно трагикомичним описима запуштености друштва, последицама одсуства ваљане власти, Брадићева “Лимунација” доноси продоран јаук поводом ћоравог тумарања у мраку. Опомињућа у тону и значењима, представа се завршава оптимистички, бар на симболичком плану. Иако разочаран у исход мисије, Срета не одступа од могућности разумнијег друштва. У последњој сцени, са повезом на очима и у друштву Максе, он неодољиво подсећа на Шекспировог Краља Лира и његову верну луду. Као и Лир који види истину тек када ослепи, Срета проналази светло у себи, у дубини мрака. То светло представља симболичку наду, знак снаге појединаца, прометеја који не одустају од пута за бољи свет.

Ана Тасић, Политика

---