Проклетство вишка историје – Драгана Бошковић, критика представе „Деобе“, Новости

Проклетство вишка историје – Драгана Бошковић, критика представе „Деобе“, Новости

 

Драгана Бошковић, Фото: Новости

 

НОВОСАДСКО Српско народно позориште, као и Народно позориште из Ниша и Приштине заједно су приказали праизведбу обимног историјско-психолошког романа “Деобе”, Добрице Ћосића (Нинова награда за 1961).

Драматизацију је сачинио Спасоје Ж. Миловановић, а адаптирали су је Божидар Кнежевић (драматург представе) и редитељ Југ Радивојевић. Десетине ликова и разграната радња сведени су на једанаест актера и огољен конфликт између четника и партизана, а права идеја романа (борба револуције и злочина) скрајнута је…. Психологија је подређена догађајима, који вуку корен из претходног живота Уроша Бабовића (маркантни Небојша Савић) и Адама Катића (утишани Милан Ковачевић), сеоских газда, некада најбољих пријатеља, принуђених да бирају страну у Другом светском рату.

Жртвовани унапред, ту су Милош (Милош Цветковић), Урошев, и Душан (Григорије Јакишић), Адамов син, један са благословом, а други са родитељском клетвом. Сви су жртве, заправо, новог доба, које неминовно посматрамо из данашње перспективе, које их је покопало и заборавило. У драматизацији је добро уочено да је у питању колективни јунак, као у соцреализму, и редитељ је читаву игру конципирао око тога. Осветљавајући батеријским лампама своје и туђе лице, ликови се појављују из мрака гледалишта (историје?), да бисмо главни обрачун пратили на сцени, огољеној на клупе и модерни џип, а равногорци су обучени као интервентне јединице неке војске из овог доба, док друга страна носи стилизоване униформе (костим Татјана Радишић)…

Лична и породична трагедија Уроша Бабовића, који ће жртвовати равногорском покрету сина, недовољна је за античку трагедију, како би се у представи желело, јер је религијско, ритуално неповратно избачено из радње, када је она постала спектакл, огољени политички театар. Проживљавање катарзе, прочишћења, потпуно је немогућно у обезљуђеној игри, без аристотеловске жеље да “сви људи буду бољи”. Пре би се рекло да огољена, атрактивна инсценација припада Сартровом политичком театру, сврставајући се у егзистенцијалистички проседе, крвави политички трилер.

У “охлађеној” драматургији, осим уверљивих главних јунака и њихових унапред осуђених потомака (Милош Цветковић се развио у одличног глумца), Соња Дамјановић (Вида, Бабовићева жена) је додала истинску материнску трагедију, Игор Дамњановић (Љубиша Дачић, Адамов слуга) патологију зликовца, Дејан Цицмиловић (Коста Цветић, мајор) био је најближи сартровској дилеми, Валентин Венцел (Немачки официр) дух стварног времена, које Ћосић описује, Страхиња Бојовић (Доктор) је потенцирао ружноћу политикантства, Небојша Ђорђевић (Урошев слуга) страх смутног времена, Бојана Милановић (Млада) лоркијанску трагедију свадбе и крви, завршавајући представу сопственом трагедијом, а препричавајући трагедију Бабовића…

Национални мит је деконструисан агресивним упливом модерних позоришних пракси, на штету револуционарног погледа на традиционални, православни, деобама проклет свет најзначајнијег српског писца, Добрице Ћосића.

 

Драгана Бошковић, Новости

---