Александра Гловацки “Културни кругови” Другог програма Радио Београда – Критика представе “Лимунација”

Душан Ковачевић: Лимунација
Режија Небојша Брадић
Народно позориште Ниш

Народно позориште у Нишу од пре два дана има нову представу на репертоару. Реч је о тексту “Лимунација” Душана Ковачевића, у режији Небојше Брадића. Костимограф је Марина Меденица, сценски покрет Вера Обрадовић, а сценограф је такође Небојша Брадић.
Лимунација – реч коју нећете наћи у речнику, искривљени је облик именице илуминација, која означава осветљење, али и просветљење. У случају истоимене драме Душана Ковачевића, као и назива приповетке Сревана Сремца на чијим је мотивима драма настала, реч је о крајње саркастичном коришћењу тог исквареног облика. Јер друштво до кога та лимунација треба да стигне, ни најмање није спремно ни да буде осветљено, нити просветљено.
Сремац доводи у типично, неписмено и заостало српско село, учитеља фантасту, пропагатора напредних идеја, који се убрзо оклизне у блато и чемер реалности, али ни у једном селу не остане довољно дуго да би видео стварне домете тог свог замишљеног просветљења. И док је код Сремца акценат на паланачком духу и менталитету, код Ковачевића је тај дух фон на коме се издваја учитељ као фразер и демагог, продавац празних речи, паролаш који тек замути постојеће стање и оде даље не обазирући се на последице. Речју – политичар.
Ову горко-смешну сатиру Небојша Брадић режира као гротеску, визуелно пародирајући наивно сликарство, али обезбојено, у црно-белој варијанти. Хор сељака, са лицима искривљеним у маске и пренаглашеним рукама, кореографисано пролази сценом коментаришући сам себе, а заправо је пасивни посматрач целог догађаја. Догађај се своди на долазак учитеља препуног парола, који пропагира увођење демократије у село; иницира свргавање једног кмета, да би на његово место поставио другог, једнако лошег, па одлази даље не променивши ништа, да и у следећем селу на исти начин уводи лимунацију.
Дејан Цицмиловић тог учитеља Срету гради лишеног било какве људске емоције, усредсређено на своје рецитације, које изговара загледан некуда изнед саговорникове главе. Ћир Ђорђе Александра Михаиловића, учитељев кандидат за нову власт, меркантилни је себичњак, чији широки дијапазон дискретних реакција Александар Михаиловић даје по обичају сугестивно. Дечачко шармантни бивши официр, у тумачењу Александра Маринковића, у учитељев тим улази заиграно, као у нову игру и занимацију. У компактном, великом ансамблу представе, свако је дао прецизан допринос, с тим што се Марко Павловски, момак у крчми, истиче – као да је укључен у струју – посебном заиграношћу и духовитошћу.
Небојша Брадић је, као сценограф, оставио мрачну, празну сцену, са зидом у позадини, склепаним од дасака, полупропустљивим, неспособним да заштити ни од туђих погледа, ни од ветра и хладноће.
На крају ове сторије о политичко-идеолошкој маскеради, великим словима се исписује реч лимунација. Морам признати да сам очекивала да ипак бљесне право новогодишње осветљење, па да заједнички лимунира екипу на сцени, и гледалиште.

Александра Гловацки
”Културни кругови” Другог програма Радио Београда
03.12.2018.

---