српски
Ниш и његово позориште у аутобиографији Владимира Владе Петровића (Први део)
Ниш и његово позориште у аутобиографији Владимира Владе Петровића (Први део)
Фото: Никола Стојановић
Владимир Петровић је припадао генерацији нишке омладине из деведесетих година 19. века, која се од ране младости, још у ђачкој клупи, везала за позориште преко сцене Синђелића. Док су неки његови другови – Димитрије Нишилић, Душан Кујунџић, Влада Поповић, Захарије Глишић и Чедомир Чеда Анђелковић – напустили школу или занат и професионално се посветли глуми, Петровић је завршио гимназију у Нишу 1898. године, а затим студирао право на Великој школи у Београду. Од 1904. је радио као практикант у нишком, затим лесковачком и неготинском суду, а од 1911. у Среском начелству у Кучеву. Затим је био секретар Начелства и првостепеног суда у Нишу. У току Првог светског рата боравио је у Солуну и на Солунском фронту као војник, а после рата једно време у Нишу као судија. Од 1922. је био начелник Министарства правде у Београду до пензионисања 1929, затим адвокат у Нишу 1934-35. После рата живео је у Београду где је и умро.
Петровић је целога живота био привржен Нишу и његовом позоришту. Као ђак гимназије, статирао је на сцени Синђелића и преписивао улоге, још од 1893. године.
Од студентских дана објављивао је написе и критике о нишком позоришту ( често под псеудонимом Мужа): у Нишком гласнику, Самосталности и Нишким општинским новинама, 1904. године, у нишкој Слободи 1905. и 1910, у Зори и Новом времену 1910-11, Привредном листу 1922-23, нишком Новом листу 1932, Ревији 1936-37, итд. У њима је штампао и песме које је посвећивао Добрици Милутиновићу, Димиртију Гинићу, Лепосави Нишилић, Лујзи Станојевић…
Током службовања у Нишу, био је секретар и члан управног одбора у позоришту. Све време је пријатељевао са глумцима и преко њих се интересовао за прилике у позоришту Синђелић када је одсуствовао из Ниша.
Фото: Никола Стојaновић
Један је од аутора књиге „50 позоришних година у Нишу“, издатој 1938. Између 1940. и 1952. писао је своју биографију и у њој посветио многе странице догађајима у нишком позоришту и његовим глумцима. У биографији је дао занимљиве податке о позоришним управницима,редитељима и глумцима, од којих су многи оставили значајне трагове у нишком, српском и југословенском позоришту. Писао је и о друштвеним и културним приликама у граду, или о односима Нишлија према позоришту и глумцима, дочаравајући тиме атмосферу у којој је нишко позориште настајало и развијало се.
Из ове свеске Петровићевих успомена, коју је посветио Музеју позоришне уметности СРС 1952. године, изостављени су овде само одломци који се не односе на Ниш и позориште.
Рођен сам 7. августа 1879.године (по старом календару) у Нишу, од оца Стојиљка и мајке Јелене. Отац ми је био механџија. Имао је сопствену механу, звану Ћеле-кула, у улици Знепољској,где се некада налазила Стамбол – капија. Осим механе, имао је и двоспратну кућу на почетку исте улице број 2, а у продужетку ове куће и један дућан са 4-5 станова за издавање, као и три велика винограда и једну баштованџиницу. Радио је и са вином и сматран је као човек доброг имовног стања.
По свршетку основне школе, 1890. године, имало се одлучити хоћу ли продужити школу кроз гимназију, или ћу на занат. У породици су мишљења била подељена. И ко зна која би страна победила да се у спор нису умешала и интервенисала два човека: Јован Самокресовић, свршени ђак Учитељске школе у Нишу, који је баш тада био верио једну моју сестру од тетке, и Никола Михајловић, ђак друге или треће године Учитељске школе, који је са својом мајком становао као кирајџија у кући мога оца.
Благодарећи њиховој интервенцији и доказивању да је боље учити школу него ићи на занат, и да ћу ја у гимназији бити добар ђак кад сам основну школу завршио са врло добрим успехом, мој отац је попустио и пристао да продужим школу. Самокресовић са прими да ме бесплатно спреми за полагање пријемног испита. Положивши тај испит, упишем се у први разред гимназије, који сам свршио 1891.године.
Чим сам ступио у први разред гимназије, одмах сам почео седети у трговачко-бакалској и дуванџијској радњи мога старијег брата Тодора, кад год сам за то имао времена.Ту, у радњи, ја сам учио и лекције за школу, а кад сам свршио први разред, о распусту, по цео дан сам читао велике књиге из братовљеве велике библиотеке.
У то доба излазио је у Нишу политички, радикални лист Слобода. Као радикал, и мој је брат примао овај лист. Тај лист је често доносио и вести о позоришту Синђелић, и из њега сам први пут добио сазнање о позоришту. Сем тога, и мој брат, који је од мене био старији десет година, био је већ неколико пута у позоришту, па ми је често причао садржину комада, та ме на тај начин и он правио љубопитљивим да одем у позориште. Иако су ме старији другови ( Димитрије Стефановић – Нишлић, Бранко Тодорић и Коста Павловић) звали да и ја одем у позориште, ја оца нисам смео питати, јер сам знао да ми неће дозволити. Мој отац је био конзервативан и примитивних назора, наслеђених од Турака, под којима је до скоро живео. Зато није никако могао да се помири са тим да му дете иде некуда ноћу, јер је навикао да сва деца, па и његово , у први мрак буду код куће.
Али кад је Тоша Јовановић у лето 1891. године дошао по други пут у Ниш као гост у Синђелић, ја сам по цео дан размишљао како и на који начин да и ја одем у позориште па макар шта било и после са мном. У јулу 1891, по повратку Синђелића из Лесковца, мени се указа могућност да остварим своју жељу и без очеве дозволе. А ево како.
Мој отац је имао једну страст – проналазак закопаног блага, такозваног скровишта. Та његова страст прелазила је у праву болест. Постојали су некакви писмени планови на којој се планини и на коме месту налази то закопано благо. За те планове мој је отац дао грдне паре, купујући их. Имао је читаву компанију за ту цељ. Са свих страна из околине Ниша, па и из далека, долазили су му људи настројени истом идејом и ту, у механи очевој, састајали су се с њим и по неколико дана – конферисали, једући, пијући, спавајући у механи и не плаћајући ништа.
Потом су ишли на терен: на Суву планину, Селичевицу, и на друге планине, тражећи на основу планова скровиште. На више места су и копали, како нам је отац причао, али никад ништа.
Мој отац је од овога имао велику штету. Прво, што је све те једномишљенике хранио, појио и гостио у механи бесплатно, а друго, што је механу напуштао по читав месец и више дана, остављајући у механи мајку, која је била неписмена. Шта све нисмо радили и предузимали ја и мој брат Тодор да оца одвратимо од ове његове страсти. Све је било узалуд; он је то и даље радио, све до 1903. године, када је престао и са радом у механи.
Захваљујући тој очевој страсти, када је баш на Петровдан отишао са својим људима на Суву планину, задржавши се све до Преображења( 6.агуста 1891), ја сам искористио његово одсуство и отишао једне вечери у позориште код Булевара, доцније Официрски дом код парка. Давао се Ђурађ Бранковић. Ђурђа је играо Тоша Јовановић. Тада је Тошу гледао и Димитрије Нишлић и заједно смо се вратили кући после представе.
Мени је ово био први комад који сам гледао у позоришту. Зато је ваљда Тоша Јовановић својом игром и оставио на мене неизгладив утисак о овој улози. Доцније сам гледао у тој улози и друге глумце, али Тошу Јовановића у улози Ђурђа ја не могу ни данас, после више од шездесет година, да заборавим.
(напомена: Тоша Јовановић 1846-1893, највеће је глумачко име београдске позорнице из осамдесетих година 19. века, гостовао је на сцени Синђелића у два маха те 1891. маја , у комадима Она је луда и Ловорика и просјачки штап, и јула, у драмама Ђурађ Бранковић, Бој на Косову и Милош Обреновић.)
Синиша Јанић, Нишко позориште 1887-1944, Театрон 30/1/2
Текст приредила: Тамара Милосављевић