Ниш: Међа Истока и Запада и родно место римског цара

Преузето са:

https://www.daibau.rs/clanak/782/nis_medza_istoka_i_zapada_i_rodno_mesto_rimskog_cara

 

Знате ли који је српски град један од најстаријих на Балкану, а у прошлости је представљао капију између Истока и Запада? У питању је Ниш, трећи град по величини у Србији и седиште Нишавског округа, на југоистоку наше земље. Овај је град, смештен на раскрсници путева који повезују Стари континент са Блиским истоком, због свог географског положаја био центар историјских збивања те су кроз његове капије пролазили бројни знаменити европски и српски владари, а пронађени су и докази који говоре да је Ниш био насељен још у доба праисторије. О његовој дугој и надасве бурној историји сведоче бројне грађевине које су и дан-данас остале очуване и које одмотавају клупко историје дуже од два миленијума.

Извор: Туристичка организација Ниш

 

Архитектонске знаменитости Ниша настале од античког доба до 20. Века

Када је далека историја у питању, обавезно се креће од Медијане, античког насеља које је удаљено пет километара од центра Ниша. Представља јединствен комплекс, заправо, луксузно предграђе античког града Наисуса, које се налази на месту данашњег града. Током истраживања потврђено је постојање двадесетак објеката који датирају од краја 3. и почетка 4. века, па до половине 5. века и везани су за период владавине римског цара Константина Великог и његових синова Констанса и Констанција II.

 

Медијана; извор: Туристичка организација Ниш

 

Медијана се сматра једним од најзначајнијих археолошких паркова у нашој земљи, у којем се на површини од 40 хектара могу видети прави историјски реликти из периода римске владавине. Најзначајнији су остаци раскошне виле са перистилом која је заузимала средишње место Медијане и која представља пространу грађевину издужене основе, величине 98×63 метра усмерене у правцу север-југ.

Она је имала резиденцијални карактер и верује се да је изграђена на захтев самог цара Константина Великог, а да је њена намена била да створи услове за боравак и уживање члановима владарске лозе, колико и да угости високе царске службенике приликом обављања државних послова. О овоме сведоче њени остаци пронађени приликом археолошких истраживања: велика сала за пријеме са полукружним завршетком ојачаним пиластрима, две мале трпезарије које су се налазиле уз северну фасаду и које су служиле за интимније пријеме и гозбе, а у северном делу виле са перистилом налазиле су се просторије и спрат над њима који су служили за пријем и боравак великодостојника. Бројни остаци сведоче и о томе на који начин су уживали њени станари: пронађено је купатило од чак 625 квадратних метара са топлим кадама на јужној и хладним кадама на северној страни.

Простор Нишке тврђаве је кроз векове имао важну историјску улогу. У античком периоду на овом простору се налазило утврђење Наисус које је обухватало читав комплекс зграда за администрацију и војску. Овде је прва римска грађевина од камена, подигнута још средином 2. века. На њеним темељима „никла” је средњовековна тврђава, а у првим деценијама 18. века на месту византијског утврђења подигнута је тврђава, онаква каква је очувана до данас, и представља најмонументалнију урбанистичку доминанту централног подручја града Ниша.

Нишка тврђава; извор:Туристичка организација Ниш

 

Подигле су је Османлије, Султановом повељом из 1719. године пошто је донета одлука о изградњи јаког утврђења за одбрану нове границе према Хабсбуршкој монархији. Градња ове тврђаве, која се издиже на десној обали Нишаве, трајала је четири године. На зидању бедема овог артиљеријског бастиона радило је више од 400 зидара.

Тврђава заузима површину од преко 22 хектара, има полигоналну основу са осам бастионих тераса и четири велике капије. Са спољне стране је била окружена ровом испуњеним водом, чији северни део је и дан-данас сачуван.

Дужина бедема износи 2.100 метара, њихова висина је 8 метара, док је просечна ширина зида 3 метра. Поред очуваних масивних камених зидина, „зубу времена” нису одолеле ни јужна Стамбол ни западна Београдска капија. Данас се могу видети и остаци северне Видин капије и југоисточне Јагодинске капије.

У другој половини 19. века у Нишу је саграђена значајна сакрална грађевина и то у време периода турске владавине. Саборни храм у Нишу представља један од највредниих и највећих драгуља српског градитељства током 19. века, који је утицао и на даљи развој српске архитектуре. Ова грађевина посвећена је Силаску Светог Духа на апостоле. Током дугог временског периода је била највећи православни храм у Србији.

 

Саборни храм; извор: Туристичка организација Ниш

 

Изградња овог православног храма започела је након Париског мира 1856. године, према којем су Турци, на притисак европских сила, морали да признају равноправност хришћанима у Османском царству. Овим је омогућено зидање нових православних цркава и обнова старих. Митрополит Јоаникије је успео да добије од султана ферман којим се дозвољава зидање овог храма, па је подигнут уз помоћ прилога православног народа и свештенства.

Градња храма је почела у октобру 1856. године и трајала је до 1872. Освештан је шест година након завршетка градње, након ослобађања Ниша од Османлија.

Протомајстор Андреја Дамјановић из Велеса изградио је монументалну тробродну базилику с основом у облику уписаног крста, са пет кубета, вишеспратним олтарским апсидама на источној страни и наткривеним тремом са стубовима повезаним аркадама на осталим странама храма. У унутрашњости, полуобличасти свод наоса носе два реда стубова, а изнад тремова се налазе галерије. На прочељу, уз западну фасаду, 1937. године дозидан је звоник по пројекту нишког архитекте Александра Медведева.

 

Ђорђе Крстић, чувени српски сликар који је у наше сликарство унео дух реализма, био је задужен за иконостас, тачније за четрдесет осам сликаних композиција.

Овај храм преживео је тешка оштећења: прво током Другог светског рата, односно, приликом савезничког бомбардовања 1944. а друго 2001. године када је захваћен пожаром, у којем је уништен иконостас Ђорђа Крстића. По пројекту архитекте Милета Вељковића извршена је обимна реконструкција која је трајала до 2006. године.

 

Архитектонске знаменитости Ниша настале између два светска рата

Градска кућа у Нишу сматра се једним од архитектонски највредних и најрепрезентативнијих јавних објеката у овом граду. Смештена је у најужи центар града и заокружује блок објеката који образују централни трг, Трг краља Милана Обреновића.

Градска кућа; извор: Туристичка организација Ниш

 

Подигнута је као објект за потребе филијале Народне банке у Нишу 1926– 1927. године, по нацрту београдског архитекте Александра Јанковића. Данас је она седиште градоначелника и извршне власти града Ниша.

Зидана је у духу познатог француског класицизма, са богатом декоративном орнаментиком у вештачком камену. Одликује је умеће израде, посебно наглашен централни део, колонада стубића, низови тимпанона, богатство флорне орнаментике у дубоком рељефу изнад прозорских отвора и детаљи од кованог гвожђа. Ентеријер хола у приземљу је богато обрађен, у техникама вештачког мермера, подног мозаика, гипсаних зидних орнамената и витража на плафонској конструкцији.

У периоду између два светска рата, тачније 30-их година прошлог века, у Нишкој Бањи су подизане куће и виле, које су пројектовале познате архитекте тога краја, а чији су власници били имућне Нишлије, Београђани, трговци, адвокати, политичари, доктори. Вила „Јела” или Краљева вила је једна од њих.

Грађена је за београдског адвоката Јована Тодоровића 1931. године. Назив Јела ова грађевина је добила због тога што се његова супруга тако звала. Други назив, Краљева вила, добила је из због тога што је краљ Александар И Карађорђевић боравио у њој приликом одмора у Нишкој Бањи. Он је иначе био и близак пријатељ адвоката Тодоровића.

Ослоњена је на шумски масив у подножју брда Коритњак те одаје утисак као да се помаља из густе шуме. Има основну просторну композицију разуђеног габарита.

У њеном архитектонском обликовању приметна је комбинација стилова. Троделни аркадни трем асоцира на српско-византијску традицију, ефектне ограде са низовима балустера су обележје ренесансе, а равни зидови, прозори без додатне обраде и раван кров су детаљи типични за тада надолазећи стил модерне.

Током година овој је грађевини намена мењана више пута. Након Другог светског рата национализована је и коришћена као зграда поште, а потом је постала седиште Градске управе Нишка Бања. Приликом мењања намене нису вршени већи адаптациони радови у ентеријеру, док је екстеријер мењан последњих година. Враћена је првобитна бела боја фасаде, дограђени јарболи за заставе, промењена је и капија.

Зграда Народног позоришта изграђена је на Синђелићевом тргу 1939. године, а његов оригинални назив био је Позориште Моравске бановине. Марко Новаковић, тадашњи бан Моравске бановине, дао је иницијативу за изградњу нове зграде позоришта. Камен темељац је постављен 27. јуна 1937. године, а званично је отворено првог дана 1939. године. Његов творац је нишки архитекта руског порекла Всеволод Татаринов.

 

Народно позориште; извор: Wikimedia Commons

 

Објект је пројектован у духу ране модерне, коју карактерише одсуство декорације, са елементима арт- декоа и сецесијских медаљона на бочним фасадама-симболима позоришних маски. Нарочито су квалитетно урађени ентеријери улазног хола и хола на спрату, са мермерном обрадом и бистама. Димензије објекта су 54×34 метра. Има салу у облику амфитеатра са 390 седишта у партеру, балкон на спрату са 156 седишта и четири ложе, две са леве и две са десне стране, са по шест седишта на нивоу бине, и две на спрату. Ту су такође и два централна фоајеа у партеру и на спрату, са претпросторима и гардеробама. Народно позориште је од свог оснивања скоро у потпуности сачувало првобитан изглед, и када је реч о ентеријеру и екстеријеру, захваљујући томе што су накнадне интервенције вршене зналачки, у духу основног пројекта.

 

Архитектонске знаменитости Ниша настале након Другог светског рата

На месту на коме су нацисти током Другог светског рата стрељали више од 10 хиљада становника Ниша и југоисточне Србије, никао је спомен-парк Бубањ. Један од затвореника који су одвођени на стрељање на брдо Бубањ је испред стрељачког вода стегао песницу и подигао је у правцу неба поздрављајући слободу и показујући храброст. Управо овај чин храбрости је инспирисао југословенског вајара Ивана Саболића да изради споменик у облику три стиснуте песнице које симболизују мушкарца, жену и дете и њихов отпор према фашизму. Песнице су високе 13,14 и 16 метара.

 

Спомен-парк Бубањ; извор: Туристичка организација Ниш

 

Стратиште је првобитно, 1950. године, било обележено спомен-пирамидом, а овај споменик је подигнут 1963. године. Недалеко се налази и рељеф који осликава страдања током туробних ратних година. Од 2004. године у оквиру спомен-парка Бубањ налази се капела изграђена од метала и стакла, пројект нишког архитекте Александра Буђевца.

Када је реч о грађевинама новијег датума, свакако се истиче изградња вишенаменске ламеле Електронског факултета у Нишу. Изграђена је уз зграду факултета, пратећи њену структуру и чинећи са њом целину, али је истовремено, захваљујући својој савременој фасади, у духу модерног времена. Простире се на око 7 хиљада квадратних метара и завршена је 2020. године.

 

Вишенаменска ламела Електронског факултета у Нишу; фото: Теодора Стевановић

 

Подигнута је у циљу унапређивања едукације, истраживања, а намењена је роботици и развоју стартап компанија. Објект има конференцијску салу и лабораторије уз пратећи садржај. Спроведена су техничка решења у погледу система грејања и хлађења и то топлотном пумпом ваздух-вода, а постоји и подстаница која је повезана на топлану оближњег Машинског факултета за случај врло ниских температура. Министарство просвете, науке и технолошког развоја инвестирало је ову градњу, а пројект потписују архитекте из студија Teking Architecture..

Ниш нас кроз своје знаменитости упознаје са различитим временским епохама: периодом антике и животом током римске владавине, средњовековном Србијом, турском окупацијом. Враћана нас у међуратни период када су подизане јавне и културне установе, као и летњиковци у коме су утицајни грађани, па и краљевићи уживали у лековитости Нишке Бање. Сазнајемо више и о храбрости и отпору народа током Другог светског рата, а нова зграда Електронског факултета представља прави пример уклопљености архитектонског стила и основне сврхе: да развије науку и унапреди образовање и будућност младих.

 

Аутор: ДаиБау трендови магазин

 

---