Intervju sa Milanom Neškovićem

Milan  Nešković je rođen u Valjevu 1985. godine. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović. Višestruko je nagrađivan za dosadašnji pozorišni, i ne samo pozorišni rad, jer je već više od decenije aktivan na raznim poljima kulture u regionu. Ovo mu je treća režija u Narodnom pozorištu Niš.

Povod za intervju je predstava San o zavičaju — Neviđeno folk snoviđenje po tekstu Ivana Velisavljevića, u kom ima pesama čuvenog pevača narodne muzike Šabana Šaulića. Milan Nešković postavio je ovaj komad na maloj sceni, radio je sa jedanaest glumaca iz našeg ansambla, pa smo pred premijeru imali mnoštvo tema za razgovor.

 

Fotografija: Privatna arhiva

 

Šta je ono što biste izdvojili iz ovog dramskog teksta, a što Vas je inspirisalo da postavite komad?

Dve stvari. Poetičnost samog teksta Ivana Velisavljevića, jedna zaista začudna i drugačija poetičnost. Ovo je donekle  njegov autobiografski komad, lični komad jer je on iz tog mesta, on je osoba sa invaliditetom i otuda ta poetičnost. Pored toga, sam način pričanja priče i sama priča koja se nalazi u svakoj pesmi Šabana Šaulića, koje je Ivan jako pametno odabrao. Tekstovi Šabanovih  pesama su najdramskija stvar u narodnoj muzici koja postoji, u smislu zapleta. Mi bismo mogli po teoriji drame, po Frajtagovoj piramidi, da posmatramo zaplet u svakoj njegovoj pesmi. On nam priča priče tuđe, za razliku od recimo Tome Zdravkovića, koji nam uvek priča o sopstvenim gubicima, o sopstvenim ljubavima, o konkretnim stvarima, o sopstvenoj nesreći. Ne nipodaštavam time Tomu, za kog mislim da je možda najveći pevač narodne muzike. Šaban to pakuje u opšte fenomene, pričajući naravno i o sebi, ali praveći priče o drugim ljudima i izmišljajući nove likove, koji su poslužili kao inspiracija Ivanu Velisavljeviću za ovaj komad. Meni, sada kada sam ga upoznao, neke druge Šabanove pesme su poslužile kao  nadogradnja za tu poetiku. S obzirom na to da su četiri Šabanove pesme utkane u sam tekst, kako ih ne bismo ponavljali, mi smo pridodali još četiri nove, jer Šaban zaista ima veliki, bogat opus. Iz originalnog teksta zadržane su dve pesme Snežana i Dva galeba bela.

 

U kojoj meri tekstovi tih pesama koje glumci pevaju u predstavi omogućavaju da se bolje prenesu složene emocije likova i njihovi međusobni i unutrašnji sukobi?

U predstavi imamo 3 principa. Imamo princip realizma, koji je dramski odnos čoveka koji se vraća u neko selo iz kog je otišao pre 7 godina u beli svet, tragajući za boljim životom i koji se vraća na svadbu sopstvene sestre. To je  jedan realistični zaplet. Imamo drugi nivo monoloških formi, koje su u stvari njihove intimne ljudske ispovesti, koje ne dele apsolutno ni sa kim.  I imamo treći nivo, koji je nivo muzike, koja je njihov način ispoljavanja sopstvenih emocija. I zato nismo mešali pesme sa radnjom. Dakle, ako je radnja pesme Svrati reče čovek utkana u prvu scenu, mi nismo koristili tu pesmu u iskazivanju emocija Konstantina Kola Vitasa i tog njegovog sadržaja u životu  i strepnje od povratka, nego smo koristili na primer pesmu Kako si majko, kako si oče koja bi bolje sublimirala njegovo osećanje griže savesti, koja mu navire u trenutku kada se vratio.

Naši aranžmani su i dalje Šabanova muzika, tj. dvojka srpska, ali je prilagođena pozorišnom jeziku i pozorišnim songovim. Ne zbog kvaliteta, svi fantastično pevaju, odlično i sviraju, ali mi ne pravimo koncert u pozorištu, nego pravimo pozorišnu predstavu koja ima dosta songova, koji pomažu upravo izbacivanju onog emotivnog iz čoveka. Ti možeš kroz pesmu da ispričaš ceo svoj život u 2 do 3 minuta, a za to bi ti kroz monološku formu trebalo 2 sata.

 

Koje su vaše glavne estetske ideje i kako ste ih primenili u ovoj predstavi?

Moja ideja jeste da napravimo jedan prostor koji bi sublimirao paradigmu Srbije i paradigmu malih mesta u kojima se ništa ne dešava. Nekada je glavno mesto u kući bilo ognjište, sada je to zamenio televizor, sada nam je nameštaj u kući okrenut ka televizoru, kao što je nekada bio okrenut ka ognjištu. A onda su ljudi krenuli da izlaze  iz sopstvene  kuće i sada nam je ognjište kafana, a i u toj kafani imamo televizor. Ovo  je jedna kafana koja se nalazi na kraju puta neke pruge, koja je zarasla u korov jer tu više vozovi ne idu, onaj deo pruge koji moraš da prođeš peške. U toj kafani želeli smo da imamo jedno drvo, da podseća na drvo šljive, kao ono večito, čuveno proročanstvo da će svi Srbi moći da se skupe ispod jedne šljive. Ovih 11 karaktera u predstavi negde i definišu različitost našu, a opet mogućnost da živimo u suštini zajedno u jednom skladnom odnosu. Na kraju dana, ovo je uvek priča o jednoj porodici. I selo je porodica, tamo se svi znaju, žive kuća do kuće dugi niz godina, tu ima raznih problema, raznih trzavica, gde komšije ne pričaju godinama pa ponovo postanu najbolji prijatelji… I naravno, slika Paje Jovanovića Seoba Srba koja dominira kafanom. Mislim da je upravo ključ u optimizmu koji je kontra estetici. Niška kafana Tri fenjera jako podseća na našu kafanu i zid (samo nije  slika Paje Jovanovića nego slike starog Niša), ali uhvatili smo tu atmosferu, koja je za mene nešto što je optimistično, iako ljudi u kafani budu i najbolje i najgore verzije sebe.

 

Fotografija: Privatna arhiva

 

Zašto baš mala scena? Da li publika bolje oseća tu atmosferu kada je bliže?

Drugačiji je potpuno osećaj kada ti imaš utisak da si i ti deo te kafane u koju dolaziš, nego kada se ta kafana nalazi ispred četvrtog  zida koji je tebi nedodirljiv i gde si apsolutno ušuškan. Iako mi ne držimo kao u nekom postmodernističkom pozorištu upaljena svetla u publici, ona  je svesna da njih glumac vidi jer se nalaze na metar jedni od drugih, a najudaljeniji je možda na 5 metara od glumca. To stvara osećaj intime i voajerizma, da prisustvuješ u kafani nečemu lepom, nečemu ružnom, nečemu uznemirujućem, a to daje i glumcima dodatnu mogućnost za povezivanje sa publikom.

 

Ko je Konstantin i zbog čega on potragu za smislom povezuje sa dalekim putem, putem u obećanu zemlju?

Svi radimo to, bežimo što dalje od nečega što nam smeta. Meni je moj tata jednom rekao: „ slušaj sine, jednom kad ti neko kaže da si svinja ti iskuliraj, drugi put kad ti kažu da si svinja malo se zamisli. Treći put kad ti kažu da si svinja, lezi u blato i valjaj se, jer vrlo verovatno je nešto do tebe, a ne do ljudi koji ti govore da si svinja.” Kada negiraš da je problem u tebi, ti želiš da pobegneš, jer kao mlad čovek kriviš sve druge oko sebe za sve što se tebi dešava. Ti kriviš i roditelje što su te rodili u ovom bednom društvu, kao da i oni nisu tu rođeni, jer želiš mnogo više od sebe, a bežeći od sebe samog misliš da će se nešto bolje dogoditi tamo negde. Zato svi žele da pobegnu što dalje, kako ne bi mogli i konstatno da se vraćaju. Ako  živiš u Sloveniji pa i u Londonu, ti si na 3 sata od Šabca i ovog sela (Vladimirci). Kad odeš u Los Anđeles ili Njujork, ti si već jako daleko i imaš izgovor zašto nećeš da se vratiš. Ali kao i za većinu naših gasterbajtera koji iznajmljuju mercedese da dođu na 7 dana u Srbiju i dele rođacima po 10, 20 evra, mi mislimo da su oni jako uspešni tamo, a oni se u stvari toliko muče, jer im je problem da kažu da tamo nisu uspeli, a povratka nema.

Konstantin Kol Vitas nije nikakav glavni lik, on je pokretač radnje. On trpi svu radnju zato što je on sam pokrenuo lavinu događaja svojim povratkom, a onda radnju preuzimaju apsolutno svi drugi likovi. Jako teško je u pozorištu trpeti radnju. Retki su glumci koji to umeju vrhunski da rade. Marko je mlad glumac i on to radi jako lepo i tek će biti  ozbiljan glumac, koji će to moći da radi na još boljem i višem nivou, a ovakva vrsta predstava će mu nadam se pomoći, kao i ostatku mlađe ekipe.

 

Glavni izazovi u pripremi predstave i kako ste se nosili sa njima?

Uvek ima izazova. Svaka predstava je novi izazov. Ja za svaku predstavu kad počnem da radim mislim da ne znam da režiram i da će ovog puta svi da me provale i da ja u stvari uopšte nemam pojma svoj posao. Dokle god me drži taj strah mislim da ću raditi. Kad ga ne budem imao možda ću prestati.

 

Fotografija: Privatna arhiva

 

Kako biste opisali proces rada sa glumcima u ovoj predstavi?

Floskula je da kažeš da su ljudi lepo sarađivali. Mislim da imam talenat da napravim dobru atmosferu unutar ekipe, a i svestan sam da oni treba da sa radošću igraju tu predstavu. Kada je tako, ta predstava će biti 50% bolja nego što ona zaista jeste, ukoliko ljudi koji je igraju i kroz koje ona živi, to rade s ljubavlju i entuzijazmom. A da je bilo trzavica, problema, neslaganja bilo je — ja vičem, nisam ni prijatan čovek, ali ništa od toga nije se prenelo van scene. Zato što ništa nije lično na sceni, bar ne bi smelo da bude.

 

Kako biste posavetovali mlade umetnike koji žele da se bave pozorištem?

Nemojte da se bavite pozorištem, osim ako nemate čvrste živce i mnogo para da možete da odustanete kadgod hoćete od ovog posla. Zato što je ovo posao koji postaje već anahron posredstvom medija, a nikada neće prestati da postoji, zato što nikada neće prestati da postoji potreba jednog bića da gleda drugo biće uživo pred sobom kako nešto radi. I to će se uvek zvati pozorišni događaj. Zato je pozorište i opstalo ovih 2500 godina koliko postoji, a film koji postoji 120 godina već je gotovo na odumiranju, jer je zamenjen Tik Tokom i Jutjubom. Jeste, zato što mi dnevno provedemo mnogo više gledajući Tik Tok, Jutjub i Instagram storije nego film. Ne pogledaš svaki dan film od sat i po vremena, ali provedeš sat i po vremena gledajući različite videe tokom dana na društvenim mrežama.

 

Autor: Stanislava Petrović

---