српски
Интервју са Миланом Нешковићем
Милан Нешковић је рођен у Ваљеву 1985. године. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни, и не само позоришни рад, јер је већ више од деценије активан на разним пољима културе у региону. Ово му је трећа режија у Народном позоришту Ниш.
Повод за интервју је представа Сан о завичају — Невиђено фолк сновиђење по тексту Ивана Велисављевића, у ком има песама чувеног певача народне музике Шабана Шаулића. Милан Нешковић поставио је овај комад на малој сцени, радио је са једанаест глумаца из нашег ансамбла, па смо пред премијеру имали мноштво тема за разговор.
Фотографија: Приватна архива
Шта је оно што бисте издвојили из овог драмског текста, а што Вас је инспирисало да поставите комад?
Двe ствари. Поeтичност самог тeкста Ивана Вeлисављeвића, јeдна заиста зачудна и другачија поeтичност. Ово јe донeклe њeгов аутобиографски комад, лични комад јер је он из тог мeста, он јe особа са инвалидитeтом и отуда та поeтичност. Порeд тога, сам начин причања причe и сама прича која сe налази у свакој пeсми Шабана Шаулића, које је Иван јако памeтно одабрао. Тeкстови Шабанових пeсама су најдрамскија ствар у народној музици која постоји, у смислу заплeта. Ми бисмо могли по тeорији драмe, по Фрајтаговој пирамиди, да посматрамо заплeт у свакој њeговој пeсми. Он нам прича причe туђe, за разлику од рецимо Томe Здравковића, који нам увeк прича о сопствeним губицима, о сопствeним љубавима, о конкрeтним стварима, о сопствeној нeсрeћи. Нe ниподаштавам тимe Тому, за ког мислим да јe можда највeћи пeвач народнe музике. Шабан то пакујe у општe фeномeнe, причајући наравно и о сeби, али правeћи причe о другим људима и измишљајући новe ликовe, који су послужили као инспирација Ивану Вeлисављeвићу за овај комад. Мeни, сада када сам га упознао, нeкe другe Шабанове пeсмe су послужиле као надоградња за ту поeтику. С обзиром на то да су четири Шабанове песме уткане у сам текст, како их не бисмо понављали, ми смо придодали још четири нове, јер Шабан заиста има велики, богат опус. Из оригиналног текста задржане су две песме Снeжана и Два галeба бeла.
У којој мери текстови тих песама које глумци певају у представи омогућавају да се боље пренесу сложене емоције ликова и њихови међусобни и унутрашњи сукоби?
У прeдстави имамо 3 принципа. Имамо принцип рeализма, који јe драмски однос човeка који сe враћа у нeко сeло из ког јe отишао прe 7 година у бeли свeт, трагајући за бољим животом и који сe враћа на свадбу сопствeнe сeстрe. То јe јeдан рeалистични заплeт. Имамо други ниво монолошких форми, које су у ствари њихове интимне људске исповести, које не деле апсолутно ни са ким. И имамо трећи ниво, који је ниво музике, која је њихов начин испољавања сопствених емоција. И зато нисмо мешали песме са радњом. Дакле, ако је радња песме Сврати рече човек уткана у прву сцену, ми нисмо користили ту песму у исказивању емоција Константина Кола Витаса и тог његовог садржаја у животу и стрепње од повратка, него смо користили на пример песму Како си мајко, како си оче која би боље сублимирала његово осећање гриже савести, која му навире у тренутку када се вратио.
Наши аранжмани су и даље Шабанова музика, тј. двојка српска, али је прилагођена позоришном језику и позоришним сонговим. Не због квалитета, сви фантастично певају, одлично и свирају, али ми не правимо концерт у позоришту, него правимо позоришну представу која има доста сонгова, који помажу управо избацивању оног емотивног из човека. Ти можеш кроз песму да испричаш цео свој живот у 2 до 3 минута, а за то би ти кроз монолошку форму требало 2 сата.
Које су ваше главне естетске идеје и како сте их применили у овој представи?
Моја идеја јесте да направимо један простор који би сублимирао парадигму Србије и парадигму малих места у којима се ништа не дешава. Некада је главно место у кући било огњиште, сада је то заменио телевизор, сада нам је намештај у кући окренут ка телевизору, као што је некада био окренут ка огњишту. А онда су људи кренули да излазе из сопствене куће и сада нам је огњиште кафана, а и у тој кафани имамо телевизор. Ово је једна кафана која се налази на крају пута неке пруге, која је зарасла у коров јер ту више возови не иду, онај део пруге који мораш да прођеш пешке. У тој кафани желели смо да имамо једно дрво, да подсећа на дрво шљиве, као оно вечито, чувено пророчанство да ће сви Срби моћи да се скупе испод једне шљиве. Ових 11 карактера у представи негде и дефинишу различитост нашу, а опет могућност да живимо у суштини заједно у једном складном односу. На крају дана, ово је увек прича о једној породици. И село је породица, тамо се сви знају, живе кућа до куће дуги низ година, ту има разних проблема, разних трзавица, где комшије не причају годинама па поново постану најбољи пријатељи… И наравно, слика Паје Јовановића Сеоба Срба која доминира кафаном. Мислим да је управо кључ у оптимизму који је контра естетици. Нишка кафана Три фењера јако подсећа на нашу кафану и зид (само није слика Паје Јовановића него слике старог Ниша), али ухватили смо ту атмосферу, која је за мене нешто што је оптимистично, иако људи у кафани буду и најбоље и најгоре верзије себе.
Фотографија: Приватна архива
Зашто баш мала сцена? Да ли публика боље осећа ту атмосферу када је ближе?
Другачији је потпуно осећај када ти имаш утисак да си и ти део те кафане у коју долазиш, него када се та кафана налази испред четвртог зида који је теби недодирљив и где си апсолутно ушушкан. Иако ми не држимо као у неком постмодернистичком позоришту упаљена светла у публици, она је свесна да њих глумац види јер се налазе на метар једни од других, а најудаљенији је можда на 5 метара од глумца. То ствара осећај интиме и воајеризма, да присуствујеш у кафани нечему лепом, нечему ружном, нечему узнемирујућем, а то даје и глумцима додатну могућност за повезивање са публиком.
Ко је Константин и због чега он потрагу за смислом повезује са далеким путем, путем у обећану земљу?
Сви радимо то, бежимо што даље од нечега што нам смета. Мени је мој тата једном рекао: „ слушај сине, једном кад ти неко каже да си свиња ти искулирај, други пут кад ти кажу да си свиња мало се замисли. Трећи пут кад ти кажу да си свиња, лези у блато и ваљај се, јер врло вероватно је нешто до тебе, а не до људи који ти говоре да си свиња.” Када негираш да је проблем у теби, ти желиш да побегнеш, јер као млад човек кривиш све друге око себе за све што се теби дешава. Ти кривиш и родитеље што су те родили у овом бедном друштву, као да и они нису ту рођени, јер желиш много више од себе, а бежећи од себе самог мислиш да ће се нешто боље догодити тамо негде. Зато сви желе да побегну што даље, како не би могли и констатно да се враћају. Ако живиш у Словенији па и у Лондону, ти си на 3 сата од Шабца и овог села (Владимирци). Кад одеш у Лос Анђелес или Њујорк, ти си већ јако далеко и имаш изговор зашто нећеш да се вратиш. Али као и за већину наших гастербајтера који изнајмљују мерцедесе да дођу на 7 дана у Србију и деле рођацима по 10, 20 евра, ми мислимо да су они јако успешни тамо, а они се у ствари толико муче, јер им је проблем да кажу да тамо нису успели, а повратка нема.
Константин Кол Витас није никакав главни лик, он је покретач радње. Он трпи сву радњу зато што је он сам покренуо лавину догађаја својим повратком, а онда радњу преузимају апсолутно сви други ликови. Јако тешко је у позоришту трпети радњу. Ретки су глумци који то умеју врхунски да раде. Марко је млад глумац и он то ради јако лепо и тек ће бити озбиљан глумац, који ће то моћи да ради на још бољем и вишем нивоу, а оваква врста представа ће му надам се помоћи, као и остатку млађе екипе.
Главни изазови у припреми представе и како сте се носили са њима?
Увек има изазова. Свака представа је нови изазов. Ја за сваку представу кад почнем да радим мислим да не знам да режирам и да ће овог пута сви да ме провале и да ја у ствари уопште немам појма свој посао. Докле год ме држи тај страх мислим да ћу радити. Кад га не будем имао можда ћу престати.
Фотографија: Приватна архива
Како бисте описали процес рада са глумцима у овој представи?
Флоскула је да кажеш да су људи лепо сарађивали. Мислим да имам таленат да направим добру атмосферу унутар екипе, а и свестан сам да они треба да са радошћу играју ту представу. Када је тако, та представа ће бити 50% боља него што она заиста јесте, уколико људи који је играју и кроз које она живи, то раде с љубављу и ентузијазмом. А да је било трзавица, проблема, неслагања било је — ја вичем, нисам ни пријатан човек, али ништа од тога није се пренело ван сцене. Зато што ништа није лично на сцени, бар не би смело да буде.
Како бисте посаветовали младе уметнике који желе да се баве позориштем?
Немојте да се бавите позориштем, осим ако немате чврсте живце и много пара да можете да одустанете кадгод хоћете од овог посла. Зато што је ово посао који постаје већ анахрон посредством медија, а никада неће престати да постоји, зато што никада неће престати да постоји потреба једног бића да гледа друго биће уживо пред собом како нешто ради. И то ће се увек звати позоришни догађај. Зато је позориште и опстало ових 2500 година колико постоји, а филм који постоји 120 година већ је готово на одумирању, јер је замењен Тик Током и Јутјубом. Јесте, зато што ми дневно проведемо много више гледајући Тик Ток, Јутјуб и Инстаграм сторије него филм. Не погледаш сваки дан филм од сат и по времена, али проведеш сат и по времена гледајући различите видее током дана на друштвеним мрежама.
Аутор: Станислава Петровић