Intervju sa Markom Jovičićem

Tekst i radnja su duhoviti, ali samo na prvi pogled; iza se nalazi kritika ovog našeg tragičnog sveta, potreba za korenitom promenom. Možda zvuči pomalo anarhističi, to je moj stav… Mislim da smo došli do kraja sveta kakvog poznajemo.

M. J.

 

Razgovor sa mladim rediteljem i glumcem Markom Jovičićem Dimijem, koji u Narodnom pozorištu Niš režira predstavu ,,La Gerila“ Aleksandra Đaje. Marko je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i do sada je režirao zavidan broj predstava i za stariju i za mlađu publiku. Osim pozorište režije, ostvario se i kao televizijski reditelj, a imao je priliku i da se pojavi u nekoliko uloga u različitim TV ostvarenjima.

 

Fotografija: Privatna arhiva

 

Po profesiji ste reditelj, ali se bavite i glumom. Šta Vam predstavlja veći izazov i zbog čega?

To nisu baš uporedive stvari, daleko je zahtevnije i odgovornije biti reditelj. Gluma ima svoju težinu svakako, ući u lik nije jednostavno, naučiti tekst, pokrete, vladati scenom, preneti poruku… ali reditelj treba sve to da osmisli za svaku ulogu, da objedini rad velikog broja saradnika sa strane koji se i ne vide… scenografija, muzika, svetlo… Naravno, ne radi to reditelj, ali u njegovoj glavi se predstava, film, kadar stvori, a onda je na njemu da izvuče maksimum iz svakoga od učesnika u stvaranju performansa. Definitivno je veći izazov biti reditelj.

 

Imate iskustva i kao pozorišni i kao televizijski reditelj. Koje su sličnosti, a koje razlike u pristupu i šta Vam je od toga draže?

Imam iskustva, ali mlad sam ja još, dosta toga treba da naučim. Teže je biti pozorišni reditelj, predstava je živa stvar, televizijska scena pruža i drugu šansu, pozorišna ne. TV gledalac ima daljinski pa jednostavno promeni program, pozorišne reditelje je teže zato i skloniti, zameniti.

 

Fotografija: Privatna arhiva

 

U Narodnom pozorištu Niš ste otpočeli rad na predstavi “La Gerila”. Kakav je ovo komad i koja bi bila glavna poruka koju želite da prenesete publici?

Komad je na prvi pogled lak, pitak, tekst i radnja su duhoviti, ali samo na prvi pogled; iza se nalazi kritika ovog našeg tragičnog sveta, potreba za korenitom promenom. Možda zvuči pomalo anarhističi, to je moj stav… Mislim da smo došli do kraja sveta kakvog poznajemo. Obratite pažnju na muziku, i ona mnogo toga govori, nije birana nasumično.

 

Kakvi su Vaši prvi utisci o niškom ansamblu?

Dopadaju mi se profesionalnost i želja da stvar uspe. Ja sam mlad i dopada mi se što imam njihovu podršku, hvala im na tome.

 

Režirali ste i neke dečije predstave poput “Knjige o džungli”, “Četiri praseta”… Koliko se razlikuje rad na dečijoj predstavi u odnosu na one za stariju publiku?

Na iznenađenje mnogih, teže je raditi predstave za decu. To je publika koju ne možete da zavarate. Morate im održati pažnju ili će jednostavno početi da plaču, ustaju, galame, što odrasla publika ne čini iz pristojnosti, mada bi ponekad upravo to uradili, zar ne?

 

Fotografija: Privatna arhiva

 

Ko je Vaš omiljeni reditelj i čijem radu se najviše divite?

Ja sam potekao iz dečjeg pozorišta ili pozorišta za decu. Pozorišta Puž, koje je kultno u Beogradu. Ja sam zahvaljujući NATO paktu i zavoleo pozorište. Tamo sam davne 1999. godine boravio 3 meseca i eto tamo je reditelj bila Slobodanka Caca Aleksić, tako da sam skoro sve što sam do studija na FDU u Beogradu naučio o pozorištu, naučio od nje.

 

Postoji li neki komad koji biste posebno voleli da režirate?

Voleo bih da režiram mjuzikle. Upravo radim mjuzikl „Čudna šuma“ na sceni Pozorišta na Terazijama, videćemo kako će to izgledati na jesen na premijeri.

 

Autor: Stanislava Petrović

---