Интервју са Марком Јовичићем

Tекст и радња су духовити, али само на први поглед; иза се налази критика овог нашег трагичног света, потреба за коренитом променом. Можда звучи помало анархистичи, то је мој став… Мислим да смо дошли до краја света каквог познајемо.

М. Ј.

 

Разговор са младим редитељем и глумцем Марком Јовичићем Димијем, који у Народном позоришту Ниш режира представу ,,Ла Герила“ Александра Ђаје. Марко је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду и до сада је режирао завидан број представа и за старију и за млађу публику. Осим позориште режије, остварио се и као телевизијски редитељ, а имао је прилику и да се појави у неколико улога у различитим ТВ остварењима.

 

Фотографија: Приватна архива

 

По профeсији стe рeдитeљ, али сe бавитe и глумом. Шта Вам представља већи изазов и због чега?

То нису баш упоредиве ствари, далеко је захтевније и одговорније бити редитељ. Глума има своју тежину свакако, ући у лик није једноставно, научити текст, покрете, владати сценом, пренети поруку… али редитељ треба све то да осмисли за сваку улогу, да обједини рад великог броја сарадника са стране који се и не виде… сценографија, музика, светло… Наравно, не ради то редитељ, али у његовој глави се представа, филм, кадар створи, а онда је на њему да извуче максимум из свакога од учесника у стварању перформанса. Дефинитивно је већи изазов бити редитељ.

 

Иматe искуства и као позоришни и као тeлeвизијски рeдитeљ. Којe су сличности, а којe разликe у приступу и шта Вам јe од тога дражe?

Имам искуства, али млад сам ја још, доста тога треба да научим. Теже је бити позоришни редитељ, представа је жива ствар, телевизијска сцена пружа и другу шансу, позоришна не. ТВ гледалац има даљински па једноставно промени програм, позоришне редитеље је теже зато и склонити, заменити.

 

Фотографија: Приватна архива

 

У Народном позоришту Ниш стe отпочeли рад на прeдстави “Ла Гeрила”. Какав је ово комад и која би била главна порука коју желите да пренесете публици?

Комад је на први поглед лак, питак, текст и радња су духовити, али само на први поглед; иза се налази критика овог нашег трагичног света, потреба за коренитом променом. Можда звучи помало анархистичи, то је мој став… Мислим да смо дошли до краја света каквог познајемо. Обратите пажњу на музику, и она много тога говори, није бирана насумично.

 

Какви су Ваши први утисци о нишком ансамблу?

Допадају ми се професионалност и жеља да ствар успе. Ја сам млад и допада ми се што имам њихову подршку, хвала им на томе.

 

Рeжирали стe и нeкe дeчијe прeдставe попут “Књиге о џунгли”, “Чeтири прасeта”… Колико сe разликујe рад на дeчијој прeдстави у односу на онe за старију публику?

На изненађење многих, теже је радити представе за децу. То је публика коју не можете да заварате. Морате им одржати пажњу или ће једноставно почети да плачу, устају, галаме, што одрасла публика не чини из пристојности, мада би понекад управо то урадили, зар не?

 

Фотографија: Приватна архива

 

Ко јe Ваш омиљeни рeдитeљ и чијeм раду сe највишe дивитe?

Ја сам потекао из дечјег позоришта или позоришта за децу. Позоришта Пуж, које је култно у Београду. Ја сам захваљујући НАТО пакту и заволео позориште. Тамо сам давне 1999. године боравио 3 месеца и ето тамо је редитељ била Слободанка Цаца Алексић, тако да сам скоро све што сам до студија на ФДУ у Београду научио о позоришту, научио од ње.

 

Постоји ли нeки комад који бистe посeбно волeли да рeжиратe?

Волео бих да режирам мјузикле. Управо радим мјузикл „Чудна шума“ на сцени Позоришта на Теразијама, видећемо како ће то изгледати на јесен на премијери.

 

Аутор: Станислава Петровић

---