српски
“Чудо Светог Георгија” премијерно у Румунији, а “Херој нације” на Великој сцени Опере и театра “Мадленианум” у Београду
Ансамбл Народног позоришта Ниш ће крај априла месеца, обележити гостовањима на сценама Театра „Јоан Славичи“ (Арад, Румунија) и Великој сцени Опере и театра “Мадленианум”, Београд (Србија).
Представа „Чудо Светог Георгија“ по тексту Русомира Богдановског и у режији Николе Завишића, биће премијерно изведена на сцени у Араду 29. априла, док ће своју репризу имати дан касније. Ради се о копродукцији Драмско-луткарског театра „Иван Радоев“ (Плевен, Бугарска), Театра „Јоан Славичи“ (Арад, Румунија) и Народног позоришта Ниш. Своје премијере представа је већ имала у Плевену и Нишу, прошле године. Гостовањем у Араду, ово изузетно уметничко остварење, имаће прилике да види и румунска позоришна публика.
У представи играју: Драмско-луткарски театар „Иван Радоев“ – Плевен; Асен Данков, Антони Пенев, Бориса Сарафова, Нађа Керанова, Народно позориште Ниш; Драгиша Вељковић, Драгана Јовановић, Марко Павловски, Театар „Јоан Славичи“ – Арад; Марина Пали, Стефан Догару и као специјални гост, глумац Дејан Лилић из Драмског театра-Скопље.
Гостовање у Араду (Румунија), подржало је Министарство културе и информисања РС, Сектор за међународне односе и европске интеграције у области културе.
Успешна сарадња се наставља и са “Мадленијанумом” у Београду, где ће на њиховој Великој сцени Опере и театра, 30. априла, бити изведена представа „Херој нације“, по тексту Ивана М. Лалића, а у режији Спасоја Ж. Миловановића.
“Херој нације” се бави деградацијом породице, односно њеним отварањем за најширу јавност, све до дезоријентације појединца. Текст са једне стране покушава ако не да проникне, онда да укаже на последице експериментисања с крхкошћу људске психе, жељом за брзопотезном славом и привилегијама те и такве славе, насталих по правилу из метастазирања хаоса и насиља у друштву. С друге стране, иако се бави пропитивањем жеље медија да буду равноправни са реалношћу, да је замене, па чак и да буду реалнији од реалности, даје и назнаке могућности позоришта у стварању једне нове реалности која увлачи и огољава публику у знатижељи за укидањем границе јавног и приватног.