TEATAR SE NE GLEDA KROZ KASU

24. maja 2010. godine u redakciji lista „Politika” održan je OKRUGLI STO na temu:

Šta Srbija gleda, šta naša pozorišta danas nude i šta publika najradije bira, u situaciji kada su budžeti sve oskudniji, koliko to utiče na kvalitet predstava, profil. Kako osvojiti publiku, a kako sponzore? Šta znači hit u pozorištu u Srbiji danas, a šta kultna predstava? Koliko to znači gledalaca, koliko publike, koliko trajanja na daskama?

U razgovoru o ovim vrućim temama domaće pozorišne scene učestvovali su reditelji Anja Suša, Tanja Mandić-Rigonat, Nebojša Bradić (kao aktuelni Ministar za kulturu), glumica Đurđija Cvetić, Biljana Vujović, upravnica Narodnog pozorišta u Nišu, dramski pisci Maja Pelević I Ivan M. Lalić i teatrolog i docent Fakulteta dramskih  umetnosti u Beogradu gospodin Ivan Medenica.

/…/

Biljana Vujović: Ne znam šta gleda Srbija, ali znam šta gleda Niš. Najpre sam bila upravnica u lutkarskom pozorištu i znam koliko je bitna edukacija publike. Podilaženje publici ne vodi ničemu. Turbo-folk je poprilično odradio posao. Jako je teško boriti se sa medijima i sa svim onim o čemu je gospodin Medenica govorio, i odvajati publiku za sebe. Zato smo u Niškom narodnom pozorištu rešili da malo pooštrimo stvari. Da krenemo sa edukacijom i prečišćavanjem duha. Da podstaknemo publiku da misli, i da, kao što kod dece polako uvodimo obrok, ništa naglo i odjednom ne radimo, jer to može da izazove popriličan otpor... Prva predstava u duhu te naše strategije, umetničke politike, „Bura”, u režiji Androša Urbana, tačno je, ima svoje fanove, i ima otpor. Ali, kada smo spustili cenu ulaznica, bilo je mnogo studentarije u publici, pa smo onda krenuli sa marketinškim pronalaženjem raznih modela. Svaki dan smišljamo akcije, proglašavamo dan ljubavi, činimo sve što možemo da izađemo u medije, jer je medije teško zadobiti i okrenuti ka pravim kulturnim sadržajima. Svaka čast vašoj redakciji koja ovo organizuje, ali, dešavalo mi se nekoliko puta da pomislim da objavim da se neka crna stvar desila u našem pozorištu, ne bih li dozvala novinare! Jer baš vole da čuju za tuču, za bitku, za bilo kakav skandal. Novinari koji prate pozorište tako odlaze u drugi plan, na račun informative. Mediji uvek, nažalost, daju prednost crnim hronikama…

Mi smo i u Beogradu imali konferenciju za novinare kad smo gostovali sa „Gospođom ministarkom“, pa nije bio veliki broj novinara. Moje iskustvo u Beogradu i u Nišu je potpuno isto. A mi se i dalje trudimo da forsiramo te male pilule pročišćenja. Ove godine radili smo slavljeničku predstavu „Violinista na krovu”, povodom proslave jubileja glumca Desimira Stanojevića, i kao izazov za kuću: da li naš ansambl može to da uradi i kako prolazi kod publike? Oduševila sam se kako dobro pevaju, kako sve to dobro izgleda. Odigrali smo devet predstava i bilo je 5.000 gledalaca, u jednom malom Nišu, bez buke i reklame! To je mjuzikl, to voli publika. Ali, moramo kao pozorište da negujemo i ono što je elitističko, prefinjeno. Pri tom, nikako se ne bih odrekla kvaliteta zarad kvantiteta. I ne sme niko ko razmišlja o kulturnoj politici da nas gleda kroz kasu.