Pokojnik

Pokojnik je jedna od najznačajnijih Nušićevih satiričnih komedija, u kojoj je razobličena čvrsta veza između kapitala i vlasti. Prikazana je realistična slika porekla krupnog kapitala, vatrometnog karijerizma i upitnih vrednosti nekih doktorskih titula. U tragičnoj kapitulaciji opljačkanog intelektualca izrečena je surova istina o mnogim autoritetima kako ondašnjeg tako sadašnjeg društva, zasnovanim na pljački, obmani, otimačini i krivokletstvu.

Branislav Nušić, biografija

1864. U Beogradu, 8. oktobra, rođen je kao četvrto dete trgovca Đorđa Nuše i njegove žene Ljubice, u kući koja se nalazila na mestu današnje zgrade Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra. Na krštenju mu daju ime Alkibijad.
1870.    Otac malog Alka, potonjeg Branislava, preselio se posle bankrotstva sa ženom i petoro dece u Smederevo.
1870–1874. Pohađao je osnovnu školu u Smederevu, gde mu je otac u to vreme imao trgovinu.
1874–1882.    Pohađa gimnaziju (1875. ponavlja I razred gimnazije, kratko je šegrt u Pančevu, da bi 1876. nastavio školovanje u gimnaziji u Beogradu, i sa svojim rođakom Jevtom Ugričićem počeo „život na daskama“).
1882.    Maturira i počinje da se potpisuje kao Branislav.
1883.    Upoznaje se sa Vojislavom Ilićem, što će ga uvesti u najpoznatiji centar književnog života u Beogradu u to doba, u dom Ilića, u kojem čita svoje prvo delo, Narodni poslanik.
1884.    Studira prava u Gracu.
1885.    Vraća se u Beograd i nastavlja studije na Velikoj školi. Učestvuje u srpsko-bugarskom ratu kao dobrovoljac.
1886.    Završava prava na Velikoj školi. Piše Pripovetke jednoga kaplara.
1887.    Objavljuje pesmu Pogreb dva raba, kao kritiku vlasti kralja Milana, zbog čega je osuđen na dve godine zatvora.
1888.    U Požarevačkom zatvoru provodi godinu dana i piše Protekciju.
1889.    Posle prijema kod kralja Milana, ministar inostranih dela mu dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Bitolju, Prištini, Skoplju, Solunu i Serezu.
1891.    Nušić i Dragutin Ilić ponovo pokreću i uređuju „Preodnicu“ (Prethodnicu).
1893.    Ženi se Darinkom Đorđević, ćerkom trgovca Božidara, koju je upoznao kao nećaku konzula Bodija u Bitolju. Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar.
1899.    Član je uredništva „Zvezde“ Janka Veselinovića.
1900.    Prelazi iz diplomatske službe u Beograd, za sekretara Ministarstva prosvete, a zatim postaje dramaturg i vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu.
1901.    Uređuje „Pozorišni list“.
1902.    Penzionisan na svoj zahtev, jer nije dobio mesto upravnika Narodnog pozorišta. Iste godine reaktiviran i postavljen za komesara pošta i telegrafa, što odbija i ponovo biva vraćen u penziju. Učestvuje u osnivanju Društva srpskih književnika i umetnika.
1903.    Postavljen je za šefa Odseka za nacionalnu propagandu pri predsedništvu Vlade, kao dobar poznavalac prilika u našim, tada još neoslobođenim krajevima pod Turskom. Posle prevrata od 29. maja, ponovo vraćen u penziju.
1904–1905. Nušić je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
1906–1907. Zamenik je dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu.
1905.    Osniva sa Mihajlom Sretenovićem Malo dečje pozorište u Beogradu (preteča potonjeg Rodinog pozorišta, osnovanog 1937).
1907.    Piše Knjazu Nikoli Elaborat za osnivanje Crnogorskog narodnog pozorišta na Cetinju.
1905–1910. U „Politici“ objavljuje svoje čuvene kozerije, pod pseudonimom Ben Akiba.
1910.    Osuđen na tri meseca zatvora zbog članka „Narod i dinastija“, o odnosu kralja Petra i princa Đorđa. Kaznu nije odležao zbog rata koji je nailazio. Odlikovan ordenom Svetog Save i Belog orla.
1908–1912. Bavi se novinarstvom. Saradnik je i urednik listova „Samouprava“, „Tribuna“, „Beogradske novine“, „Dnevnik“, „Straža“ i šaljivih listova „Brka“, „Ćosa“, „Satira“, „Telefon“ i dr.
1912.    Postavljen za prvog načelnika oslobođenog Bitolja (za vreme Balkanskog rata).
1913.    Organizuje pozorište u oslobođenom Skoplju i postaje njegov upravnik.
1915.    U Skoplju. Kćerka Margita Gita se udaje za književnika Milivoja Predića. U jesen, gine sin Strahinja Ban, dobrovoljac u Bačkoj četi. Nušić se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf.
1916–1917. Boravio u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Piše „Plan za obnovu i preporod nacionalne kulture posle Rata“ i šalje na Krf, Ministru prosvete (1917).
1918.    Vraća se na dužnost u Skoplje.
1919.    U Beogradu, u Ministarstvu prosvete, vrši dužnost prvog načelnika Umetničkog odeljenja (potonjeg Ministarstva kulture).
1922.    Zbog drame Nahod, crkva ga je anatemisala.
1923.    Razrešen je dužnosti načelnika Umetničkog odeljenja. Odlikovan je ordenom Svetog Save I reda.
1924.    Velika proslava šezdesetogodišnjice života i četrdesetogodišnjice književnog rada Branislava Nušića.
1925–1928. Upravnik je pozorišta u Sarajevu. Piše za „Ramazanske večeri“, pod pseudonimom Halil Delibašić.
1929.    Nušić je bibliotekar Narodne skupštine. Definitivno stavljen u penziju. Odlikovan ordenom oficira Legije časti.
1930.    Učestvuje u radu na filmu Paramunt-revija u Beču, kao glumac. Predaje retoriku na Vojnoj akademiji i piše udžbenik koji je i danas u upotrebi.
1931.    Zaključuje ugovor sa poznatim beogradskim izdavačem Gecom Konom o izdavanju celokupnih dela.
1933.    Postaje član Srpske kraljevske akademije.
1934.    Posle prve teže bolesti odlazi sa porodicom na Hvar.
1935.    Posle premijere Ožalošćene porodice u Sofiji odlikovan bugarskim ordenom za građanske zasluge.
1936.    Posle mnogo seljakanja kupio je plac i sazidao kuću, u koju se uselio 15. septembra, u ulici Rozalije Morton 1 (danas Šekspirova).
1937.    Operisan je u sanatorijumu „Vračar“ u Beogradu. Na osnivačkoj skupštini Udruženja umetnika, naučnika i pisaca, 5. decembra, održao je govor – apel solidarnosti protiv fašizma – čuveni „Kulturni testament“.
1938. Branislav Nušić je umro u Beogradu, na Bogojavljenje, 19. januara. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

BIOGRAFIJA  REDITELJA

Željko Đukić je završio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U Sjedinjenim Američkim Državama živeo je trideset godina, gde je završio magistarske studije i bio umetnički direktor pozorišta The Utopian Theatre Asylum u Čikagu. Osim u matičnom pozorištu režirao je u Njujorku, Los Anđelesu, Vašingtonu i na Floridi. Njegove predstave su dobile priznanja i nagrade, između ostalih, za najbolju predstave sezone u Čikagu (Ujka Vanja), nagradu za umetničku viziju (The Orgie Award) i više nominacija za ugledne nagrade Helen Hejs i Džozef Džeferson.  U bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, režirao je predstave u Sarajevu i Mostaru a u Beogradu je u Narodnom pozorištu 2009. postavio komad Kod kuće/Kabul. Posle diplomiranja radio je na Fakultetu dramskih umetnosti kao asistent na katedri za glumu. U Americi je nastavio da se bavi pozorišnom pedagogijom; predavao je na nekoliko američkih univerziteta, između ostalog na Univerzitetu Ilinois u Čikagu i Univerzitetu Nortvestern. Odnedavno radi kao saradnik na katedri za glumu Akademije umetnosti u Beogradu.  Dobitnik je Fulbrajtove stipendije za 2013. godinu.

REČ REDITELJA

Umjesto „reči reditelja“,  imao sam na umu prigodan citat iz Nušićeve  Autobiografije, koji najbolje odražava ideju koju sam sledio praveći ovu predstavu.

Branislav Nušić o glumi na sceni i glumi u životu

Ono što je u glumačkom pozivu naročito prijatno, to je što on svoju javnu reč, svoj posao, svoju zadaću vrši maskiran. To čine, doduše, i svi ostali u životu, samo je razlika između njih i glumaca u tome što glumac uzima na sebe pravu masku, masku koja odgovara roli koju izvodi: sebičnost maskira kao sebičnost, zlobu kao zlobu, a pakost kao pakost, dok u životu to drukčije biva: tamo se jedna rola igra, a druga maska stavlja. Političar, na primer, na svoju sebičnost stavlja masku rodoljuba; nasilnik na svoje nasilje stavlja masku pravde; bogataš na svoje zelenaštvo stavlja masku dobročinstva; raspuštenica na svoje iskustvo stavlja masku naivnosti, a zlobnik na svoje savete stavlja masku prijateljstva.

Pokojnik na niškoj sceni

Branislav Nušić, naš vanvremenski komediograf, kao pozorišni pisac ima naročitih zasluga. „On je pravi pozorišni čovek, više no iko pre njega, on razume scensku veštinu i poznaje pozorišni zanat“, zaključio je svojevremeno Jovan Skerlić, kao i to da je tokom svog plodnog stvaralaštva „bio omiljeni zabavljač srpske publike i gotovo sam, za dugo vreme, popunjavao srpski teatar“.

Osvrćući se na repertoar niške scene od samog početka „Sinđelića“ 1887. do danas, u prilog tome govori i činjenica da su Nušićevi komadi na niškoj pozorišnoj sceni postavljani više od sto dvadeset puta.

Sagledavajući Nušićev stvaralački opus, može se zaključiti da se pred kraj života vratio satiri. O Nušićevom Pokojniku Velibor Gligorić je napisao: „Dok se na horizontu ocrtavala preteća najezda fašizma (…) Nušić je prešao sedamdesetu godinu života, preležao tešku bolest iz koje se jedva izvukao. U takvoj atmosferi piše komediju Pokojnik. Zbog toga je i dobila vid ukomponovanja komedije u društvenu dramu i delovala i kao drama, i kao komedija“, a za nju i sam Nušić kaže da se „razlikuje od ostalih, jednom grublje izraženom tendencijom, izvesnim oštrijim senčenjem u slikanju naših društvenih prilika“.

„Nušić ovoga puta nije skrio društvenu kritiku i humor“, navodio je Gligorić „nego je otvorenije i glasnije istupio da na scenu iznese puniju istinu o nasiljima nad čovekom, koja se vrše u kapitalističkom društvu. Delovanje sile vlasti je društveno šire, ovoga puta direktno upereno na čovekovu slobodu i egzistenciju. Obespravljen je kao građanin i u toj meri obespravljen kao čovek da je i obezličen, izlučen je iz društva, a izlučen je i iz života. Čovek koji smeta izvršenju planova i interesu mora iščeznuti sa lica sveta bilo fizički, bilo duhovno. U tome se iskazala i sila fašizma u odnosu na egzistenciju i ličnost čovekovu.“

Prvo izvođenje komada Pokojnik bilo je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u jesen 1937. godine, a iste sezone 1937/38. postavljen je i na niškoj sceni tadašnjeg Narodnog pozorišta Moravske banovine i do kraja 1941. godine, kada su čizme Hitlerovih Nemaca uveliko gazile po novim pozorišnim daskama tek otvorene pozorišne zgrade, Pokojnik je, prkoseći nadolazećem fašizmu, nanovo oživljavao i četiri puta bio postavljan.

U posleratnom periodu postavljen je jednom, septembra 1946, u režiji Josifa Srdanovića, a poslednji put je pred niškom publikom premijerno izveden oktobra 1987. godine, u režiji Petra Zeca. U pozorišnoj sezoni 2021/22. godine Narodnog pozorišta Niš biće upisana sedma postavka Nušićevog Pokojnika.

Tamara Milosavljević,

bibliotekarka Narodnog pozorišta Niš