Krv crvenog petla

Koprodukcija Narodnog pozorišta Niš i Narodnog pozorišta Priština sa privremenim sedištem u Gračanici

Miloš Latinović je rođen 1963. u Kikindi. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu.
Autor je 20 knjiga – romana, priča, drama, eseja. Napisao je deset drama, od kojih su dve „Payador ili Crnjanski“ i „Panonski karusel“ izvedene u NP Kikinda. Za roman „Sto dana kiše“ dobio je Vitalovu nagradu, za knjigu „Dželat u raju“ nagradu za knjigu godine Društva književnika Vojvodine.
Bio je direktor NP Kikinda, a trenutno je na poziciji direktora Bitef teatra u Beogradu.
Drama „Krv crvenog petla“ prvi put će biti izvedena u Srbiji.

REČ AUTORA
Tražeći u čitanju čudotvorni medikament za „fjaku“ i depresivnost jedne sada već davne jeseni na početku veka koju sam trošio u Kikindi, gde se jasno očituju one Kišove noći pune „plačne mesečine“, posegao sam za literaturom mojih omiljenih hispanoameričkih autora, a sve sa zadatkom da u njima pronađem dramske potencijale.
Tako sam spojio dve priče Monteforte Toleda i Bjoj Kaseresa u komad „Soldatuša“, potom obeležio odeljak „Prvi testament“ u epohalnom romanu Karlosa Fuentesa „Tera nostra“ koji je uskoro postao duodrama, a onda sam pronašao priču Gabrijela Garsije Markesa „Žena koja je dolazila u šest“. Priča je napisana tako da je uz male intervencije mogla odmah na scenu, ali joj je nedostajalo konkretno dejstvo oca, koji je stalno prisutan u razgovorima atraktivne Laure i pragmatičnog političara Onesima, pa sam oca Manuela Farinu i pticu petla bez imena pronašao u romanu „Pukovniku nema ko da piše“. Svi likovi sada su bili tu, ali im je falilo oniričke snage i političke konkretizacije. Zbog toga sam odlutao do Karlosa Fuentesa i Huana Rulfa. Tako je od prvobitnog trougla u verziji pod naslovom „Žena koja je dolazila u šest“ nastao komad „Krv crvenog petla“.
Dok sam sklapao ovu dramsku priču, od komada ispisanih genijalnošću mojih omiljenih pisaca, konstantno sam imao pred sobom sliku života u zabačenom gradu, smeštenom u maloj državi u kojoj sam rođen i odrastao. Priča je toliko prepoznatljiva i emotivno ovdašnja, da naprosto nisam mogao da se otmem utisku kako grad umesto Rosal del Vireja, može da ima bilo koje naše ime, da su priče o konstantnim izborima, perfidnim prevarama, izgubljenim nadama i sunovratu očekivanja mojih likova identični onim koje imam i ja, i moji prijatelji, i ljudi koje poznajem.
Tada sam bio, a ovih dana dok posmatram kako likovi pozorišne igre „Krv crvenog petla“ oživljavaju na sceni NP iz Niša, još više sam uveren da priča koju sam sačinio pripada koliko prostoru Latinske Amerike, tom romantično-ludom vremenu i neverovatnim ljudskim relacijama, jednako, ili čak još više, pripada i Banatu, Srbiji, Balkanu, Evropi, ovom našem dobu bez romantike i iluzija i grubim odnosima koje stvaramo. Možda je u tome najveća tajna jednog običnog života, jer se on ne razlikuje (bez obzira na meridijane na kojima se troši), mučan je i tegoban, i što je najgore, vrlo retko zavisi od nas samih…

JOVANA TOMIĆ rođena je u Beogradu 1990. godine. Osnovne diplomske i master studije završila je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku pozorišne i radio režije u klasi Alise Stojanović. Režirala je predstave Gospodin Biderman i piromani („Atelje 212“), Kabare Nušić (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar), Lolita („Madlenijanum“), Bosonogi u parku (Narodno pozorište Subotica), If twice rotates the weather vane/ Waiting for future („Paolo Grasi“, Milano), Izlaženje („Teatarmaher“), Urnebesna tama („Atelje 212“), Svaki put kao da je prvi (Kruševačko pozorište), Lisistrata (Narodno pozorište Subotica), Natan Mudri (Jugoslovensko dramsko pozorište), Livada puna tame (Narodno pozorište u Beogradu).
Dobitnica je prve nagrade Radio Beograda 2 na konkursu „Neda Depolo“ za radio-dramu.

Reč reditelja

Komad “Krv crvenog petla” inspirisan je Markesovim delima; karakteriše ga magijski realizam u domenu narativnog stila, što je vrlo inspirativno za scensku postavku, vizuelni karakter predstave i tumačenje likova. Sa druge strane, tematski okvir određen je žanrom psihološkog trilera, gde pratimo narativ glavne junakinje Laure, njeno razračunavanje sa mračnom prošlošću, te problem rastrzanosti između ljubavi i dužnosti, koje otvara pitanje šta je pravo a šta pravda u životu pojedinca u turbulentnim političkim vremenima.

Stilizovan scenski pokret stvara intiman svet glavne junakinje. Gledalac njenim očima doživljava problem borbe da, u korumpiranom okruženju, gde svako krije greh iz prošlosti koji ga je doveo do profita ili omogućio puko preživljavanje, u takvom svetu istraješ u borbi za lični integritet.

U kamernoj, intimnoj atmosferi, skučenom prostoru i dvostrukom protoku vremena koji diktira fragmentarna dramaturgija tekstualnog predloška, želeli smo da ispričamo priču o malim ljudima, antiherojima, likovima koje srećemo svaki dan na ulici, koji se u opasnim političkim okolnostima bore za uzvišene ciljeve.