Jesenja sonata

,,Treba naučiti živeti i ja to vežbam svaki dan. Moja najveća prepreka je što ne znam ko sam, zato sam pipala okolo kao slepac. Ako me je neko voleo, onakvu kakva jesam, možda bi se usudila da ga pogledam u lice“.

Motiv za rad na predstavi ,,Jesenja sonata” javio se kao potreba da se potegnu bazična pitanja o odrastanju, međuljudskim odnosima unutar porodice, prirodi umetnika, umetnosti života. U centru zbivanja  je odnos između majke i ćerke. Koje su posledice pri nedostatku majčinske ljubavi tokom odrastanja? Do kojih razmera doseže samoljublje i da li je i to zbog nekih činjenica iz prošlosti gde se sve vrti u krug i prenosi na sledeće generacije? Metafora komada se proteže i kroz današnjicu.  Doba usamljeništva, emotivne hladnoće. Željni smo dubine, siti smo kiča koji vlada. Nemamo svesti, ni potrebu da otkrijemo ko smo i šta se dešava oko nas. Ovo je komad za one kojima je potreban teatar metar i po izdignut od zemlje. ,,Ljudsko lice je odlična tema filma. Sve se nalazi na njemu.“ I. Bergman.Bergmanovski pogled na svet baziran je kroz subjektivistički ekspresionizam. Ono što je izrečeno, moglo bi se videti u očima glumaca, njihovim pokretima, držanju. Svedenost u pokretu, intenzivno kroz racionalno.Prodire u suštinu problema i ne zadovoljava se time da ih prikazuje površno. Bergman se bavio najmračnijim delovima ljudske ličnosti. Preispitujući nekada davno donesene odluke, Bergman se ne pita da li su one dobre ili loše, već da li smo sposobni da živimo njihove posledice, te kakve posledice odabir vlastite slobode i doslednost svome karakteru ostavlja na druge, posebno na najbliže.

Jesenja sonata je master rad iz predmeta gluma Katarine Jeličić, studentkinje dramskog odseka Fakulteta umetnosti Priština sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

O AUTORU

Ingmar Bergman (14.07.1918.-30.07.2007.) , bio je švedski filmski, pozorišni i televizijski režiser, scenarista i producent. Priznat je kao jedan od najveštijih i najuticajnijih filmskih režisera svih vremena. Rođen je u Upsali u Švedskoj .Bergmanovo interesovanje za pozorište i film počelo je rano, u devetoj godini. 1937. godine upisao je umetnost i književnost na Stokholskom univerzitetu. Većinu vremena proveo je u studentskom pozorištu i postao je “pravi filmski zavisnik”. Iako nije diplomirao, napisao je brojne pozorišne predstave, kao i opere, i postao asistent režisera u pozorištu. 1942. godine ponuđeno mu je da režira jednu od svojih predstava, Kasparova smrt. Predstavu su videli članovi Svensk Filmindustri produkcijske kuće, koji su zatim Bergmanu ponudili mesto scenariste. 1943. godine oženio je Elsu Fišer.Bergmanova filmska karijera počela je 1941. sa njegovim preuređenim scenarijima, ali njegov prvi uspeh bio je 1944. kada je napisao scenario za Mučenje, film u režiji Alfa Šeberga.Tokom narednih deset godina, režirao je i napisao više od deset filmova uključujući Zatvor iz 1949, Strugotine i šljokice i Leto sa Monikom oba filma iz 1953. godine.Bergmanov prvi ostvareni svetski uspeh je film Osmesi letnje noći iz 1955, koji je dobio nagradu Najbolji poetski humori bio nominovan za Zlatnu palmu naredne godine. Uspeh je praćen filmovima Sedmi pečat i Divlje jagode, prikazani u Švedskoj 1957. godine.  Od ranih 1960-ih, većinu svog života proveo je na švedskom ostrvu Faro, gde je snimio nekoliko filmova.U ranim 1960-im režirao je tri filma koji istražuju temu vere i sumnje u Boga Kroz mračno staklo iz 1961, Zimsko svetlo iz 1962. i Tišina iz 1963. godine. 1964. godine snimio je Sve te žene, parodiju filma Osam i po. 1966. godine režirao je Personu, film za koji on smatra da je jedno od njegovih najznačajnijih dela. Dok je šokantno eksperimentalni film dobio nekoliko nagrada, mnogi smatraju film njegovim remek-delom.Nakon njegovog hapšenja 1976. zbog utaje poreza, Bergman je izjavio da više neće snimati filmove u Švedskoj. Zatvorio je filmski studio na ostrvu Faro i otišao je u izgnanstvo. Ukratko je razmotrio mogućnost da radi u Americi i njegov sledeći film, Zmijsko jaje iz 1977. godine je bio u nemačko-američkoj produkciji i njegov drugi film na engleskom jeziku (prvi je bio Dodir iz 1971). Godinu dana kasnije snimio je film Jesenja sonata u glavnoj ulozi sa Ingrid Bergman. Drugi film koje je režirao je Iz života marioneta iz 1980. godine u britansko-nemačkoj produkciji.1982. godine privremeno se vratio u domovinu da režira Fani i Aleksandar.Bergman je okupio ličnu “repertoarnu družinu” švedskih glumaca koje je često angažovao u filmovima.Norveška glumica Liv Ulman, koja se pojavila u devet Bergmanovih filmova i na jednom TV filmu (Sarabanda), bila je poslednja koja se pridružila družini (1966. u filmu Persona), a posle je postala najbliža Bergmanova saradnica, umetnički i lično. Zajedno su dobili ćerku, Lin Ulman (rođena 1966).Iako je Bergman poznat po svom doprinosu u filmu, celi svoj život bio je aktivan i plodan kao pozorišni reditelj. Tokom studija na univerzitetu u Stokholmu, postao je aktivan u svom studentskom pozorištu, gde je ubrzo stekao ime. Nakon diplome prvo je radio kao reditelj-pripravnik u Stokholmskom pozorištu. Sa 26 godina postao je najmlađi rukovodilac pozorišta u Evropi u pozorištu u Helsingborgu. U Helsinorgu je ostao 3 godine, a nakon toga postao je reditelj u pozorištu u Geteborgu od 1946. do 1949. godine.1953. postao je reditelj gradskog pozorišta u Malmeu i tamo ostao sledećih sedam godinaNakon što je napustio Švedsku zbog incidenta sa utajom poreza, bio je reditelj Minhenskog Residenz pozorišta (1977—1984). Ostao je aktivan u pozorištu tokom celih devedesetih, a poslednja produkcija bila je Ibzenova Divlja patka u Kraljevskom dramskom pozorištu 2002. godine. Od režiranja se povukao krajem 2003. U oktobru 2006. teško se oporavljao od operacije kuka. Umro je mirno u snu, u svom domu na Farou, 30. jula 2007, u 89 godini života, isti dan kad je umro još jedan slavni reditelj, Mikelanđelo Antonioni. Sahranjen je na ostrvu 18. avgusta 2007. na privatnoj ceremoniji.

O reditelju

DEJAN CICMILOVIĆ, rođen 21.07.1971.

Srednju glumačku školu završio u Nišu u klasi Mime Vuković Kurić. Diplomirao predstavom „San letnje noći“ V.  Šekspir (Oberon) u Narodnom pozorištu u Nišu. Od 1991-1993. u stalnom angažmanu u Teatru „Joakim Vujić“u Kragujevcu. 1993. upisuje glumu na  Fakultetu umetnosti u Prištini u klasi prof. Svetozara Rapajića. Diplomirao je 1997. predstavom „Ljubavnik“ H. Pintera (Ričard) u Teatru „Bojan Stupica“ u Beogradu.

U pozorištima u Kragujevcu, Nišu, Prištini, Zaječaru, Beogradu, Kruševcu, Leskovcu, Šapcu, Kosovskoj Mitrovici, kao i na filmu, televiziji i radiju odigrao  stodvadesetčetiri uloge. Režirao u amaterskim i  profesionalnim pozorištima pedesetdve predstave po delima B. Stankovića, B. Nušića, A. Popovića, LJ. Simovića, J. Sterije Popovića, V. Šekspira… Na dramskom odseku grupa za glumu pri Fakultetu humanističkih nauka u Nišu radio kao asistent na predmetima scenski govor i tehnika glasa. Od oktobra 2009. predaje glumu na Fakultetu umetnosti Priština sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Za svoj glumački i rediteljski rad dobio dvadeset nagrada na pozorišnim festivalima u zemlji i inostranstvu. U stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu Niš.