Где смо оно стали

Марјан Тодоровић Макса (1979, Ниш), дипломирао је глуму на Факултету уметности у Приштини 2006, у класи проф. Светозара Рапајића.

Стални је члан драме Народног позоришта Ниш.

Одиграо је преко двадесет улога у позоришту, на телевизији и филму.

Аутор је драма „Еес моода“, „Зер0“, „Мостови“, „Ммм… где смо оно стали“.

Награде:

Ниш Арт Фондација, друга награда на конкурсу за кратку драму на тему Ниша, за ауторски текст једночинке „Еес моода“;

ВАЛЕНТИНОВО 2010, четврта награда за најлепшу љубавну песму удруге умјетника СПАРК, Велика Горица, Хрватска;

Међународни књижевни фестивал „Дани поезије“, Нови Сад, прва награда на такмичењу за најбољег слем песника Србије 2010. и 2014. и друга награда 2012. године;

Фондација „Хартефакт“,  Београд, драмски текст „Зер0“, заједно са још четири првопласирана на конкурсу за савремени драмски текст, штампан је у збирци „Радници умиру певајући“;

Стеријино позорје, Нови Сад, драма „Ммм… где смо оно стали“ једна је од пет првопласираних на конкурсу за савремени домаћи драмски текст.

Текст „Еес моода“ је уз још два награђена текста постављен у виду триптиха 2008. године под заједничким именом „Одабрани и уништени“, у режији Кокана Младеновића. Драма „Ммм… где смо оно стали“ је његов други ауторски текст постављен на сцени Народног позоришта Ниш.

Реч аутора

ГДЕ СМО ОНО СТАЛИ, на жалост, један дужи временски период уопште више није питање, већ само успутна констатација. Као кад човек у неком изношењу сопственог мишљења и става на тренутак заблокира, па између онога што је почео и онога куда је намерио, искористи поштапалицу „…овааај… шта сам хтео да кажем…“, док се заправо не сабере у координантном систему сопствене конфузије, па КАО настави даље. А уствари је ту негде успут потпуно изгубио суштину започете приче и ненамерно залутао у то аутосугестивно КАО, које онда несвесно почиње да пројектује као личну животну филозофију:

КАО живим… КАО радим… КАО мислим… КАО волим…

Идеја овог комада јесте да кроз приче најразличитијих типова људи који гласно живе то своје КАО, један случајни несрећник само интимно заурла своје најискреније ЈАО!

И, по могућству, преживи!

Ненад Тодоровић (1973, Косовска Митровица), позоришни редитељ.

У периоду од 2001. до 2004. године радио на месту директора Народног позоришта у Лесковцу.

Од 2004. године  до 2017. водио Народно позориште Приштина, сада са седиштем у Грачаници.

Најзначајније представе:

Породичне приче Биљане Србљановић – НП Приштина, 1999.

Дангубе Ђордана Бруна – Театар „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу, 1999.

Кући…! Људмиле Разумовске – НП Лесковац, 2002.

Ноћ убица Хосеа Тријане – НП Ниш, 2002.

Поручник од Инишмора – НП Лесковац, 2003.

Змијско легло Василија Сигарева – НП Лесковац и НП Приштина/Косовска Митровица, 2009.

Не очајавајте (по мотивима „Не очајавајте никад“ Бранислава Нушића) – НП Приштина/Косовска Митровица

Родео Александра Југовића – Удружење драмских уметника Србије, Београд, 2013.

Хотел Косово по сопственом тексту – НП Приштина у Грачаници, 2014.

Уједињење или смрт 1918. по документима (корежија), – НП Приштина у Грачаници

Сетре`999. колективни текст – НП Приштина у Грачаници, 2017.

Лифт-Слободан show Јелене Богавац – НП Приштина у Грачаници, 2018.

Ако се пробудиш или као да је важно Исидоре Милосављевић – НП Лесковац, 2019.

Добитиник је награде за режију на фестивалу „Јоаким Вујић“ за представе Кући…! и  Поручник од Инишмора и награде за најбољи текст на „Театар фесту“  у Бањалуци за Хотел Косово.

Живи и ради у Београду.

Реч редитеља

Где смо оно стали? Умијемо се и идемо даље. Пауза за уздах, за мисао „шта ће ми све ово”, и напред ка крају. Тако на први поглед изгледа овај комад. Враже, дижи се, превара. Није о томе реч. Овде се пита, кад смо оно стали. Питање које није више активно, нико се ни не сећа када се и зашто у глибу заглавио наш весели рингишпил. Укопао се српски карусел и још врти кроз средиште земље. Док, лижући карамелисане јабуке, купујемо карте за следећу туру. Чекамо заслађени свој ред. Идемо правац кривином у круг. Само право.  Друштво нам је такво какви смо ми. Без грешке и стида. Савршено мањкаво. Али наш јунак, Пописивач, за разлику од Јозефа К. има шансу да остане невин. Немамо ми ту швапску дисциплину да баш сваку жртву оверимо двапут. Има шансу да види светлост на крају тунела.  Јер у Србији возови иду ретко и споро.