Deobe

Koprodukcija: SNP, NP Niš, NP Priština – sa sedištem u Gračanici

Dobrica Ćosić
Dobrica Ćosić (1921–2014), pisac, esejista, političar, jedna od najznačajnijih figura srpske istorije i književnosti druge polovine 20. veka. U književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim romanom Daleko je sunce, prvim modernim romanom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstavljao kritiku revolucionarnog terora. Roman je preveden na tridesetak jezika, a samo u SSSR-u štampan u 1.600.000 primeraka. Zatim objavljuje romane: Koreni (1954), Deobe (1961), Bajka (1965), Vreme smrti – tetralogija (1972–79), Vreme zla – trilogija: Grešnik (1985), Otpadnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlasti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je mnogih nagrada, Ninove nagrade čak dva puta, za romane
Koreni i Deobe. Udruženje književnika Srbije dodelilo mu je 1986. Nagradu UKS za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu. Povodom sedamdesetog rođendana, 1991. godine, dobio je specijalnu Vukovu nagradu. U Moskvi je maja 2010. postao prvi dobitnik nagrade „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti „Zlatni vitez“ predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev uručio je Ćosiću nagradu „Zlatni vitez“ za književno stvaralaštvo.
Dela Dobrice Ćosića prevedena su na tridesetak jezika.

„Deobe su delo koje obeležava jednu epohu, ep i drama u isto vreme.“ Petar Džadžić

„Magična knjiga.“ Oskar Davičo

„Deobe su akt intelektualnog poštenja i spremnosti pisca da se uhvati u koštac sa pulsirajućom savešću, svojom ili tuđom. Potresna i uzbudljiva evokacija kataklizme čoveka u
ratu i tegobnih ispaštanja Srbije.“ Milan Vlajčić

Jug Radivojević
Rođen je 1. marta 1972. godine u Beogradu. Osnovnu školu, nižu muzičku školu i gimnaziju završio je u Vranju, gde je uz oca Radoslava, direktora, reditelja i glumca, majku Ljiljanu, glumicu, i sestru Anu, glumicu i rediteljku, napravio prve pozorišne korake u Pozorištu „Bora Stanković“. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora dr Svetozara Rapajića.
Do sada je u teatrima širom Srbije i regiona režirao 119 pozorišnih predstava, za koje je višestruko nagrađivan kako za režiju tako i za predstave u celini, na najznačajnijim domaćim, regionalnim i svetskim pozorišnim festivalima preko pedeset puta. Dobitnik je nagrade Fonda dr Hugo Klajn kao najbolji student režije 1993/94. Od 2000. do 2004. godine bio je stalni reditelj Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Od 2004. do 2007. godine radi kao docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na predmetu Gluma. Od 2017. godine stalni je reditelj Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 2019. godine direktor je Beogradskog dramskog pozorišta. Predsednik je UO Bitef festivala.
Predstava Deobe njegova je 120. režija, a druga u Srpskom narodnom pozorištu.

Režije:
u Srpskom narodnom pozorištu
M. Vitezović: Svetozar
u Narodnom pozorištu Niš
D. Dukovski: Mamu mu ko je prvi počeo; Ž. Fejdo: Kneginja od Foli Beržera; D. Stojiljković:
Konstantin – koprodukcija Narodno pozorište u Beogradu
u Narodnom pozorištu Priština
S. Mrožek: Kuća na granici; B. M. Mihiz: Kraljević Marko; D. Kovačević: Sabirni centar
J. Radulović: Golubnjača; S. Šepard: Ludi od ljubavi

IZ DRAMATIZATORSKE ZABELEŠKE
O DEOBAMA

(…) Gotovo da na svakom koraku čujemo o nekakvim podelama u Srbiji. Od onih (kvazi)političkih „prva i druga Srbija“, „građanska i nacionalna Srbija“, „leva i desna Srbija“, „vlast i opozicija“, „bojkot- i izbor-opozicija“, preko verskih, nacionalnih, vakcinaških, sportskih, lokacijskih, rodnih, generacijskih… Čini se da je spisak podela neiscrpan.

Koliko god da su granice između suprotstavljenih strana suštinski porozne – spremnost njihovih predstavnika na međusobno obračunavanje do istrebljenja jeste ono što stvara osećaj nelagode i iznova postavlja pitanje svrsishodnosti tih i takvih podela.

Drugi svetski rat je, bez ikakve sumnje, metafora i metonimija krvavih podela u Srbiji. Njegovi odjeci čuju se i danas. Odluka da se odgovori na svakovrsne podele u srpskom društvu i predstavom obeleži 80 godina početka ratnih sukoba na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu (1941–1945), reklo bi se, više je nego logična i opravdana. Značaj koji ovaj događaj ima za modernu istoriju Srbije nemerljivo je velik.

Jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti posle Drugog svetskog rata, Ćosićeve Deobe (1961) izazvale su veliku pažnju i čitalaca i kritike zbog svog tematskog i formalnog odstupanja od tadašnjeg vladajućeg književnog modela realsocijalizma. Roman tematizuje podele revolucija/kontrarevolucija, nasilje/ne-nasilje, viši/niži stalež, domaće/strano, stari/mladi, herojstvo/kukavičluk, seljačko/građansko, muško/žensko kao porodičan i društveni stav dominantno dat iz perspektive ravnogorskog pokreta, u vreme objavljivanja romana – gubitničke strane. Tematski zaokret i izmenjena perspektiva posmatranja u osama sukoba pratila je i kompoziciono odustajanje od jasnog praćenja radnje, mešanje fikcije i fakcije, u kojima se, naizgled jasni glasovi pojedinaca, umrežavaju u jedinstven glas naroda, zbunjenog istorijskim trenutkom. Glavne ličnosti romana su potomci Katića i Dačića, pa se Deobe nadovezuju na Korene i deo su najznačajnije sage u srpskom romanu 20. i 21. veka (Koreni, Vreme smrti, Vreme zla, Otpadnik, Grešnik, Vreme vlasti…)

Ovako prepoznati motivsko-kompozicioni elementi dramatizatorski postupak usmerile su na prepoznavanje kolizije između neverbalne radnje, solilokvija, monologa i dijaloga u svakoj dramskoj situaciji. Ova kolizija daje povod da se u romanu i dramskom tekstu traga za onim svojstvima koje ironija u svom objedinjavajućem iskustvu istovremeno ističe i potire. Postupak ironizacije temelji se na uspostavljanju antiteze između dva sveta i dva načina mišljenja koji se ogledaju jedan u drugome kao u krivom ogledalu. Glavni ironijski efekat postiže se tumačenjem jednog sveta terminima koji pripadaju drugom svetu, iz čega proizlaze i analogni vrednosni sudovi. Tematizovani sukobi istorijskog trenutka resemantizuju se na oba svoja pola u neuobličenost, u amorfno stanje koje karakteriše predstave o periodu koji prethodi novom početku u genealoškom stablu, i odgovaraju iskustvu „večnog vraćanja istog”.

Ispisujući kolektivnu i ličnu tragediju, Ćosić roman započinje napadom nacističke Nemačke na kraljevinu Jugoslaviju 1941. i završava događajima oslobođenja u jesen 1944. Likove je birao i gradio prema njihovom socijalnom poreklu i životnom opredeljenju, i time zahvatio sve društvene slojeve na kojima su se oslanjale sukobljene strane: ravnogorski i partizanski pokret. Iz mnoštva likova i perspektiva koje roman nudi, tokom dramatizatorskog postupka izdvojeni su najznačajniji predstavnici čije individualne crte i fabulativne linije sakupljaju traumatizovano iskustvo podela, raspada društva, porodice i pojedinca. (…)

Istovremeno, razbijanje i preoblikovanje vremena, iskustava savremenog pozorišta i groteskne sličnosti trauma ratovanja devedesetih godina 20. i podela 21. veka, poigravanje formom, u kojoj Hor, kao množina individualnih sudbina i glasova, čuva sećanje na grčku tragediju, ali postaje i sveznajući pripovedač, nešto kao društvena mreža, odabrani avatari okupljeni oko prepričavanja sudbine Uroša Babović i meštana sela Prerovo i Trnava, polazna su osnova ovog dramatizatorskog postupka i mogućeg predloška scenske interpretacije.

Likovi su obrazovani kao semiotičke skupine, čija potpunija karta distinktivnih crta omogućava da se čitava predstava koncipira kao pokret mase, u kojem iskakanje iskrica pojedinih sudbina postaju ikona i indeks društva koje predstavljamo i kojem se obraćamo ovde i sada. Titanska borba dva kompleksa, Lajevog i Edipovog, i njihova pitanja – zašto roditelji žele da ubiju svoju decu, odnosno zašto deca žele da ubiju svoje roditelje – čini se da u Srbiji dobija svoj ekstremni oblik: svi protiv svih i svako protiv svakog. Pa, kako se ko snađe i ako se snađe u životu što se zove tako.

Gibajući se svakim svojim elementom kroz različite slojeve svesti, podsvesti i stvarnosti, kroz različite asocijacije, organizujući likove i glumački izraz oko čitavog niza tematskih osa, Deobe opstaju kao agregat potencijalno neograničenih i uvek novih čitanja.

Spasoje Ž. Milovanović

Reč dramaturga

Da bi se Ćosićeve Deobe postavile na scenu bilo je neophodno izvršiti drastičnu selekciju mnogobrojnih pojedinačnih deoba kojima roman obiluje. Tek kad je ta osnovna linija
izvučena i kad je lična i porodična tragedija Uroša Babovića stavljena u prvi plan, Ćosićeve Deobe postale su pozorišne Deobe. Kad nam se, posle gledanja predstave, slegnu utisci o estetici (i poruci) onoga što smo videli na sceni, čak i ako nam se mišljenja budu razlikovala, verujem da će se svi (ili skoro svi) složiti u jednom: bez obzira na svoju teatarsku formu, ove i ovakve Deobe, u svojoj suštini, najviše liče na antičku dramu.

Božidar Knežević