Brod ljubavi

Brod ljubavi iz naslova istoimene drame zapravo je trajekt „Krimhilda“ koji krstari na relaciji Libek-Sankt Petersburg. Putnici su, kako to autor kaže, „svinje sa Istoka“ i „govna sa Zapada“, tj. seksualni pečalbari iz istočnoevropskih (bivših komunističkih) zemalja u potrazi za zaradom i boljim životom i srednjeklasni Evropejci u potrazi za zadovoljstvima, zabavom ili zaboravom.

Latentni sukob ova dva sveta zasnovan na ekonomskoj moći i filozofiji liberalnog kapitalizma, kroz koji se prepliću pornografija i politika, humor, nasilje i lične neostvarene ambicije, biva bačen u drugi plan pred nesrećnom sudbinom pojedinca. Ovo je priča o duhovnom, moralnom, materijalnom, ideološkom i psihološkom urušavanju sveta, ispričana kroz priču o raspadu čoveka.

Reč reditelja

Drama Nebojše Romčevića „Brod ljubavi“ bila je za mene istovremeno i izazov i zadovoljstvo. Tekst je komplikovan na svoj način, na prvi pogled čini se površnim i jednostavnim, a zapravo otvara suštinske unutrašnje probleme čoveka i društva.
I drama i predstava se bave duhom i stanjem ovog vremena. Govore o kolektivnom ludilu koje je i te kako posledica društvenog pritiska, a sve to vodi jednom globalnom raspadu. Raspadu čovekove duše i društva u celini.

Koristio sam scenario filma i osnovni dramski tekst i uradio adaptaciju kako bih zaokružio generalnu priču i razvio sve likove i odnose. Naslov predstave je „Brod ljubavi“, a u suštini nema ni „grama“ ljubavi, i ta ironija je slika sveta danas.
„Ako prestanem da sanjam, sve će prestati da postoji.“ – Ovim likovima nedostaje san, nedostaje ljubav, nedostaje život u pravom smislu te reči. Oni su otuđeni, žive nametnutim životom, po nametnutim pravilima, žive u mašini sistema koji ih melje i unificira.
U suštini, predstava se bavi velikim problemima kroz male ljude, koji se gube u velikom svetu. Brod kao metafora sveta nudi glamur, sjaj, sreću, ljubav, sve ono što nam nedostaje. A u stvari, sve je to lažna slika u koju očajnički verujemo.

Prva replika u predstavi: „Mi smo kao Nojeva barka, divlje zveri koje je Bog stvorio sebi na sramotu ili zabavu“, zapravo je definicija ovog teksta i predstave. Brod kao otklon od realnosti, brod kao spas, brod kao beg u potrazi za onim što nama očajnički nedostaje, ma koliko to bilo lažno.
Ova predstava je naš duboki i iskreni krik, pokušaj da predočimo kuda nas vodi ovakav način života. Mislim i duboko verujem da smo u tome uspeli.
Želim dug život ovoj predstavi, jer ona to zaslužuje.

Angelčo Ilievski, reditelj

O reditelju

Angelčo Ilievski, mladi makedonski reditelj, diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju, u klasi red. prof. Slobodana Unkovskog i vanr. prof. Zlatka Slavenskog. Matično pozorište u kome radi kao reditelj je Narodni teatar u Bitolju.

Dosadašnje režije: „Sejač na deca” (po sopstvenom tekstu), „Lekcija” Ežena Joneska, „Zavodnikot” (sopstveni tekst), „Koraci” Semjuela Beketa, „Sonata duhova” Augusta Strindberga, „Cenzor” Antonija Nilsona, „Porodične priče” Biljane Srbljanović, „Soneti“ Vilijama Šekspira (sve predstave izvedene u Makedoniji), „Mamu mu ko je prvi počeo” Dejana Dukovskog u Osijeku u Hrvatskoj i „Gde je nestao Harms“ Mile Mašović Nikolić u Narodnom pozorištu u Nišu. Bio je asistent reditelja u predstavi „Izgubljeni Germanci” Dejana Dukovskog u režiji Slobodana Unkovskog i „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova u režiji Ivana Popovskog. Autor je tri dramska teksta: „Sejač na deca”, „Zavodnikot” i „Gde je tvoje mesto Džoi” (drama za decu), kao i dve knjige poezije „Po patot kon sonceto” i „Spomeni”.

Učestvovao je na mnogim radionicama u domovini i inostranstvu. Negova predstava „Sejač na deca” osvojila je gran pri za najbolju predstavu na dva festivala, a Ilievski je dobitnik nagrade za najbolju režiju. Na nekoliko festivala u Makedoniji i inostranstvu glumci iz njegovih predstava osvojili su nagrade i priznanja.

NEBOJŠA GROMILIĆ

Rođen 1980. u Beogradu. Profesionalnu karijeru počeo u Pozorištu na Terazijama, gde i danas radi kao igrač i koreograf. 2010. dobija stipendiju za prestižnu školu Jacobs Pillow u Americi, gde se školuje za Musical Theater.

Kao koreograf do sada je postavio preko 40 predstava u Beogradu i Srbiji. U Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” radi kao pedagog muzičkog teatra pri školi Musical Theatre „Bulevar 77”.

MARIJA PUPUČEVSKA

Rođena u Bitolju. Diplomirala dizajn tekstila u Skoplju. Od 2000. Zaposlena u Makedonskoj operi i baletu kao rukovodilac sektora kostimografije.  Radila je operske, baletske i dramske predstave u svim makedonskim pozorištima, kao i u Srbiji, Albaniji, Bugarskoj.

Dva puta je nagrađivana na festivalu „Vojdan Černodrinski” u Prilepu, a dobitnica je i nagrade na festivalu „Joakim Vujić” u Kragujevcu.

Autor je samostalnog projekta „So oblekuvanje”.

VALENTIN SVETOZAREV

Rođen u Bitolju 1963. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu 1987. i postao prvi stipendista velikog turskog arhitekte Džengisa Bektaša. Od 1988. radi kao scenograf ili tehnički rukovodilac u raznim pozorištima i na različitim projektima – Narodno pozorište u Bitolju, Makedonsko narodno pozorište, „Ohridsko leto“, Pozorište „V.F. Komirsaževskaja“ iz Sankt Peterburga; kao arhitekta dizajnira velike svetske sajmove (sajam duvana u Hong Kongu, sajam energetike u Barseloni) i muzejske postavke (Muzej Dostojevskog u Sankt Peterburgu, Muzej makedonske revolucionarne borbe, Muzej žrtava komunizma, Muzej VMRO, Arheološki muzej u Skoplju).

Autor je preko 250 scenografija (od čega dvadesetak u Sankt Peterburgu, Moskvi, Jekaterinburgu, Kazanju) i dobitnik mnogobrojnih nagrada – na festivalu „Vojdan Černodrinski“ u Prilepu nagrađivan je četrnaest puta, na evropskom glumačkom festivalu u Sankt Peterburgu dva puta, a dobitnik je i nagrade grada Sankt Peterburga za arhitekturu, kulturu i pozorište.

Od 2010. je direktor Narodnog pozorišta u Bitolju i Bitola Shakespeare festivala.