Barbelo, o psima i deci

Koprodukcija Narodnog pozorišta Niš i Narodnog pozorišta Pirot

PREDSTAVA JE SUFINANSIRANA OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE

Barbelo, o psima i deci

Barbelo, o psima i deci je snažna, emotivna priča o ljudskoj potrebi i potrazi za ljubavlju, smislom i nadom u vremenu beznađa i zla, u kome empatija i ljudskost zamiru i nestaju. Neki likovi uspevaju da prevaziđu arhetipove i predrasude i izbore se za svoju slobodu, dok je drugi, ne nalazeći bolji način, stiču umiranjem. Ova potresna drama o nama samima i našim intimnim istinama upozorava nas i opominje da zastanemo, osvrnemo se oko sebe i zaista vidimo i spoznamo ljude koji čine naš život.

Reč reditelja

„Barbelo-o psima i deci“ je dramska balada o usamljenosti, tugi, ljubavi koja nije stigla na pravu adresu, i zato nije pomogla onima kojima je bila namenjena da izdrže teško breme postojanja. Duše junaka ove drame dozivaju se u gustoj magli samoće, lutaju po njoj, ponekad im je jedini putokaz lavež pasa, jedinih bića koja u tom i takvom svetu nose princip ljubavi i davanja. U pejsažu gradske otuđenosti, koji neobično dirljivo i poetično slika  Biljana Srbljanović, mimoilaze se oni koji bi trebalo da budu bliski, otac i sin, muž i žena, ali nastaju neka nova srodstva, ona koja su birana, ona koja se rađaju iz povezanosti koju samo najdublja tuga može među ljudima da stvori. Pastorak i maćeha, kroz borbu sa depresijom i osećajem besmisla, postaju majka i sin, beskućnik kroz ljubav koju je razmenio sa svojim psom postaje svetac koji blista na distonujskoj fresci prljavog grada. Ipak, ispod svega toga, kao i u mnogim drugim dramama Biljane Srbljanović izviru duboki, skriveni sistemi, koji za posledicu imaju tako teške ljudske sudbine. Mi nismo samo zarobljenici naših pojedinačnih sudbina, mi smo takođe zarobljenici mentaliteta, naučene bespomoćnosti, straha  od nevidljivog sveprisutnog neprijatelja, straha zbog kog se plašimo da se promenimo, istorije koja nas je učila da je pojedinčeva sreća manje bitna od dominantnog društvenog i političkog narativa. Komad Biljane Srbljanović duboko je angažovan na  neverovatno intiman i lirski način, on govori o društvu koje nije ni svesno da je satkano od nesrećnih, napuštenih, ljubavi željnih ljudi, koji jako teško pružaju ruku, ili srce, jedni drugima. Toliku tugu, pomešanu sa verom da čovek ipak može pronaći sreću, na najneočekivanim mestima, pokušali smo da donesemo u ovoj predstavi.

Stevan Bodroža

Biografija reditelja

Stevan Bodroža

Rođen je 1978. godine u Beogradu. Završio je Pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u svom rodnom gradu. Više od petnaest godina profesionalno je aktivan na pozorišnim scenama u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Austriji.  Radio je u Beogradskom dramskom pozorištu, Bitef teatru, Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, Malo pozorištu “Duško Radović”, Drami i operi “Madlenianum”, Crnogorskom narodnom pozorištu, Mostarskom teatru mladih, Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici, Teatru Nestrouhof-Hamakom i Hundsturm teatru u Beču kao i u niz drugih pozorišta. Devet godina predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Režirao je tekstove značajnih klasičnih kao i savremenih pisaca. Neke od drama koje je postavio na scenu su: “Medeja, materijal” Hajnera Milera, “Prometej u okovima” Eshila, “Ifigenijina smrt u Aulidi” Euripida, “Učene žene” Molijera, “Gospa od mora” Ibzena, minijature Samjuela Beketa… Od savremenih tekstova režirao je dramu “Gospodin” Filipa Lolea, “Lice od plamena” Mariusa fon Majenburga, “Mali Geza” Janoša Haja, “U samoći pamučnih polja” Bernar Mali Koltesa, “Lasice” Bojane Mijović, “o.REST IN PEACE” Jetona Naziraja, “Mlijeko u prahu” Dragane Tripković, “Pupoljci” Sanje Domazet (po motivima poezije Vaska Pope), “Smećarnik” Koste Peševskog i mnoge druge. Sa svojim predstavama učestvovao je na mnogobrojnim festivalima od kojih su najznačajniji: Festival Joakim Vujić, MESS, Bitef festival, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, Festival bosansko-hercegovačke drame, Bijenale crnogorskog teatra… Dvostruki je dobitnik nagrade za najbolju režiju na festivalu Joakim Vujić, a jedanput na Festivalu savremene bosansko-hercegovačke drame.Nagradu za najbolju režiju dobio je i na Festivalu praizvedbi u Aleksincu.

U poslednjih nekoliko sezona ostvaruje zapaženu saradnju sa Ustanovom kulture “Vuk Stefanović Karadžić” i to na predstavama “Casa Novak” Tamare Bijelić, “Tramvaj zvani samoća” (omnibus iz pera Mine Ćirić, Galine Maksimović, Maše Radić i Nede Gojković), “Treznilište” (po motivima drama “Murlin Murlo”, “Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” i “Praćka” Nikolaja Koljade),”… i ostali” (takođe omnibus iz pera Mine Ćirić, Galine Maksimović, Maše Radić i Nede Gojković) i “Kod šejtana ili jedna dobra žena” Sanje Savić.

U Beogradu je svojevremeno učestvovao u osnivanju Parobrod teatra.

Živi, uglavnom, u Beogradu.