Afera nedužne Anabele

Velimir LUKIĆ (Beograd, 1936 – Beograd, 1997)

Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1963. Radio je kao novinar Radio Beograda, bio je sekretar Udruženja književnika Srbije, a od 1963. je zaposlen u Narodnom pozorištu u Beogradu: najpre kao dramaturg, zatim kao direktor Drame, a potom i upravnik.

Sarađivao je u velikom broju listova i časopisa: Mlada kultura, Vidici, Književnost, NIN, Književne novine, Savremenik, Polja, Književna tribina, Danas, Pozorišni život, Scena, Teatron, Gradina  itd.

Njegova dramska dela sa uspehom su izvođena širom Jugoslavije: Letnja balada (1956), Kotva (1956), Okamenjeno more (1962) – Oktobarska nagrada grada Beograda; Dugi život kralja Osvalda (1962) – Zlatni lovorov venac na MES-u u Sarajevu; Bertove kočije ili Sibila (1963), Valpurgijska noć (1964), Matematički rat (1967), Afera nedužne Anabele (1969) – Sterijina nagrada za tekst; I smrt dolazi na Lemno (1970), Zavera ili dugo praskozorje (1974) – Sterijina nagrada za tekst, nagrada Udruženja dramskih umetnika BiH i jugoslovenska nagrada „Marin Držić“ Saveza udruženja dramskih umetnika; Zla noć (1976), Saga o komandosima (1978), Santa Maria della Salute (1980).

Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim vencem. Njegove drame prevođene su na engleski, francuski, češki, nemački, poljski, mađarski, arapski i izvođene i u inostranstvu. Najčešće prevođena zbirka poezije mu je O jednom bohinjskom sutonu.

Igor PAVLOVIĆ (Novi Sad, 1976)

Završio glumu na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Mihaila Janketića. Od 2002. zaposlen u Narodnom pozorištu u Subotici, a od 2006. stalni član drame Srpskog narodnog pozorišta, u kojima je odigrao oko 60 uloga. Završio je master studije iz multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Aleksandra Davića.

Osnivač je pozorišne trupe ARTERIA, koja je prisutna na pozorišnoj sceni od 2008 godine. Igra na televiziji i filmu. Prevodi dramske tekstove sa engleskog (High life, Otpor). Režira predstave u profesionalnim pozorištima i svojoj trupi (Novosadsko pozorište, SNP, Pozorište mladih, Narodno pozorište Niš). Stalni je saradnik Gradskog pozorišta Bečej, gde u Dramskom studiju mladih radi od 2009. godine. Istražuje tehniku Mihaila Čehova. Igrao u predstavama u Mađarskoj i Hrvatskoj. Sarađivao sa Akademijom umetnosti u Osijeku. Režira kratkometražni animirani film Korak, za koji je napisao scenario.

REČ REDITELJA

Ovu mističnu farsu Velimira Lukića želeo sam da radim odavno. Savremenost i svevremenost ovog teksta govore da je već postao klasik i da je, nažalost, večno aktuelan. Kažem nažalost, jer bih više voleo da smo, kao društvo, motive iz komada prevazišli i da smo na sopstvenim greškama uz pomoć istorije nešto i naučili, čemu ona i služi… čini mi se.

Normalan pojedinac, stavljen je pred nemoguć izbor: ili će izgubiti sebe, svoju dušu, svoju ljudskost, ili će izgubiti život i svoje životno delo. Svaki izbor je pogrešan u okolnostima neslobode o kojoj je Lukić pisao. Slobodnog izbora nema, jer nema ni slobode. U čoveku pobeđuje pragmatična “biljka od krvi i mesa” spremna da se povinuje i preobrazi u “sićušnog poslušnog građanina”.

Lukić u ovom tekstu govori o izboru između dva krsta. Krsta posutog zlatom i krsta usijanog, posutog bodljama i bodežima. Koji je lakši? Koji treba poneti? Krst peče užasno, ako nisi izabrao onaj pravi. Koji je pravi ako nemamo savest, ako smo trampili ljudskost za pragmatičnost? Koji je pravi ako nemamo ispravno ljudsko utemeljenje? Koje god ono bilo za svakog pojedično, ono mora biti zasnovano na pravdi, ljubavi i istini.

Bilo bi naivno pomisliti da naši izbori nemaju nikakve posledice po druge ljude i da su oni individualna stvar. Pogotovo ako se pojedinac i sam nalazi na nekoj poziciji moći, od čijih odluka zavise tuđe sudbine. Moć u takvom sistemu postaje najvažnije životno gorivo. Bertrand Rasel je govorio o dvema motivacijama zbog kojih ljudi toliko žele da se domognu moći: seksualnoj i ekonomskoj. U ovom komadu obe su i te kako zastupljene.