Intervju sa Nelicom Milošević Stankov

INTERVJU SA NELICOM MILOŠEVIĆ STANKOV

 

Narodno pozorište Niš nastavlja sa praksom predstavljanja svojih zaposlenih putem intervjua. Cilj nam je da javnosti približimo i zaposlene iza scene, koji brinu o tome da administrativni, pravni i logistički deo posla bude urađen na pravi način. Ovog puta smo pričali sa Nelicom Milošević Stankov, tehničkim sekretarom Pozorišta.

Fotografija: Dušan Ivanović

 

U Narodnom pozorištu ste proveli mnogo vremena, skoro ceo radni vek. U kojoj meri se Pozorište promenilo od trenutka kada ste Vi počeli sa radom?

U Narodnom pozorištu sam od 1984. godine. To mi je ujedno bio prvi konkurs na koji sam se javila, a bio je raspisan u tom periodu. Dugi je niz godina iza mene, da bih se setila svih detalja koji su obeležili moj minuli rad u ovoj kući. Što se tiče načina rada, nije bilo mnogo odstupanja, jer je uvek Kućni red Pozorišta određivao i održavao pravila načina ponašanja i ophođenja prema svakom radnom mestu koje postoji u instituciji kulture. Neke stvari su i se i promenile. Naravno tu ima i negativnih i pozitivnih promena. Svi znamo da je u tom periodu, što se tiče dokumentacije, moralo da se radi na tadašnjim mašinama, geštetnerima i to je jako usporavalo realizaciju izvođenja proba i predstava. Međutim, imalo je to i pozitivnu stranu, kolege i koleginice su bili u bližem kontaktu zbog dogovora oko planiranja i organizacije rada. Samim tim, bilo je i više druženja, te su međuljudski odnosi bili zaista na zavidnom nivou. Pojavom prvog kompjutera u Pozorištu, sve je krenulo brže da se odvija, ali se povećavala udaljenost ljudi u kolektivu. U svakom slučaju Pozorište je uvek bilo naš drugi dom, te smo svi dolazili na posao vrlo rado i odlazili kasno, jer posle završetka posla obavezno smo se sastajali i prepričavali događaje na dnevnom nivou. Ono što je bilo najbitnije i nije se promenilo, to je rad u interesu kvalitetnog pripremanja proba za što bolje izvođenje premijera. To je bilo zadovoljstvo svakome od nas, da krajnji rezultat bude nagrađen što dužim aplauzom publike.

 

Da li je neko od kolega bio uz Vas na samom početku, neko ko Vam je pomogao da se lakše priviknete na rad u Narodnom pozorištu?

Naravno. Uvek pamtite te trenutke kada ste kao novi radnik, na bilo kom radnom mestu, smatrali svaki problem nerešivim. Dešavalo se da sam i noćima razmišljala o nekom problemu i trudila se da ga sama prevaziđem u sutrašnjem danu. Ali imala sam pomoć i od kolega, koji su mi davali nesebičnu podršku. Moram izdvojiti dve osobe: Ljiljanu Komlenac, koja je do tada radila na mom sadašnjem radnom mestu, u sadašnjoj kancelariji. Od nje sam preuzela celokupan način rada, jer sam smatrala, što se kasnije i potvrdilo ispravnim, da je njeno funkcionisanje i održavanje organizacije posla bilo jako korisno za moju dalju poslovnu angažovanost i uspešnost. Takođe, veliku podršku, moralnu i poslovnu, pružao mi je tadašnji kolega pred penzijom, Stevan Popović, koji me je svojom smirenošću i mudrim savetima u svakom pogledu, uvodio polako u pozorišne vode. Njemu sam posebno zahvalna na svemu i vrlo rado ga se setim, jer je za jedan veliki udeo  mog  privikavanja i prilaženja problemima, zaslužan baš on. Bio je to izuzetan čovek, koji je podržavao mlade kolege, te sam i ja nasledila tu naklonost prema kasnije mlađim kolegama i prihvatala ih na isti način.

 

Vaše radno mesto je takvo da sarađujete direktno sa velikim brojem ljudi. Ko je na Vas ostavio najveći utisak i zbog čega?

To je zapravo i najteže pitanje, na koje nikada nisam bila spremna da odgovorim, niti dam bilo koji komentar. Mnogo je ljudi prošlo u mom radnom veku, od trideset i pet godina. Bilo je tu i svetski poznatih veličina iz oblasti kulture. Svoje kolege smatrate svojom porodicom, te se oni ne mogu ni ubrajati u grupu ljudi koji bi ostavili veliki utisak. Jednostavno, postanete jako bliski i više ih ne gledate kao koleginice i kolege. Oni su vaša porodica. Bilo je tu predivnih ljudi, obrazovanih, stručnih i jako, jako uspešnih u svom poslu. Bilo bi verovatno nekorektno  da izdvojim nekog od njih, jer i ako bih to morala da pobrojim, trebalo bi mi nekoliko strana i dosta vremena da se prisetim svih njih, a i njihovih doprinosa razvoju niškog Pozorišta.

 

Šta Vam predstavlja najveće zadovoljstvo u radu i šta je ono zbog čega će vam jednog dana nedostajati rad u Pozorištu?

Cilj rada na ovom radnom mestu, uopšte u pozorištima, je uspešno izvođenje premijernih predstava. To je momenat, kada posle dugog rada, uz propratne probleme, uspete da podelite tu radost sa publikom i kolegama. Najveća nagrada za celokupan rad, od premijere do svake sledeće reprize, je aplauz publike, koji treba doživeti i tek onda shvatite da se sve što ste radili, isplatilo. Rezultat je tu, a vi dalje nastavljate sa radom i jakom podrškom glumcima, vašim članovima kolektiva krećete da u interesu publike prenesete poruku sledeće predstave, u zavisnosti od teme teksta. Druženje po završetku svake predstave, kao i po završetku dnevnog rada, puno će mi nedostajati. U tim trenucima, svako od nas se priseti neke anegdote, zatim kolega koji nisu više među nama i to vreme posvećeno njima ih na trenutak oživi, a nama ulepša veče, jer smo time potvrdili da se dragi  ljudi nikada ne zaboravljaju, pogotovu oni koji su dali veliki doprinos kulturi, a i našem Pozorištu.

 

Na šta ste najponosniji za sve ove godine provedene u Pozorištu?

Mislim da je mali broj ljudi samokritičan. Ako ću ceo moj radni vek analizirati, dolazim svaki put na isto mišljenje o svom radu u ovoj kući. Uvek, apsolutno, dođem do istog zaključka, a to je moje korektno ponašanje prema svim kolegama. Odlično izgrađen odnos sa radnicima iz svih sektora. Međusobno poštovanje je najvažnije u ovako velikom kolektivu. Samo tada možemo da postignemo dobre rezultate. U svakom trenutku sam bila spremna da pomognem kolegama i to je meni najvažnije u celom mom radnom veku.

 

Šta bi poručili Nelici Milošević Stankov pre 35 godina?

Da bude ono što jeste, prirodna, ljubazna prema kolegama i strankama.

 

Autor: Dušan Ivanović

---