Интервју са Марјаном Тодоровићем

Марјан Тодоровић: ,,Где смо оно стали?“

Марјан Макса Тодоровић, глумац запослен у Народном позоришту Ниш, бави се  различитим формама уметничког стваралаштва, а једна од њих је писање драмских текстова. Након драме „Еес моода“, која је била део триптиха представе под заједничким именом ,,Одабрани и уништени“, ово је други текст који се изводи на сцени Народног позоришта Ниш. Текст ,,Где смо оно стали“ проглашен је за један од пет најбољих на конкурсу Стеријиног позорја 2018. године. Док чекамо премијеру, искористили смо прилику да са Марјаном поразговарамо о овом комаду, инспирацији и мотивима.

 

 

По професији сте глумац, али сте познати и као писац драмских текстова. Колико Ваше глумачко искуство потпомаже стварању драмског дела?

Колико помаже толико и одмаже, јер док састављам текст ја сваку написану реплику прво одглумим за себе, да бих био сигуран у њену аутентичност и да бих је што више оприродио. Ипак, касније се углавном испостави да је, ма колико те реплике биле природне, добар део њих уствари сувишан; можда јесте тачно да би их човек тако изговорио у приватном разговору, али на сцени оне често представљају само беспотребан вишак информација. Али зато постоје редитељи и “институција” штриха.😊

 

Шта Вас је инспирисало да напишете овај драмски текст?

Овај драмски текст је заправо настао још пре десет година, дакле 2011, када сам у недостатку професионалног ангажмана био принуђен да радим свакојаке послове, па сам се тако у време пописа становништва нашао и у улози једног од пописивача. Тај ангажман ме је, по природи тог посла, водио у свакојака домаћинства наших суграђана, са најшаренијом лепезом њихових карактера и ту су се на неки начин искристалисали неки типски ликови, које ћу касније искористити као актере за свој драмски текст.

 

Како бисте жанровски одредили свој комад?

Ово дело се може окарактерисати као комедија само по томе што је у доброј мери филовано духовитим репликама, али у суштини, то је једна сурова социјална драма, са повременим елементима бескомпромисне фарсе.

 

Шта је оно што ову причу чини занимљивом и пријемчивом публици?

Да ли ће бити занимљива и пријемчива публици то ћемо тек видети кад представа буде заживела на репертоару, али оно што у старту могу да кажем у њену одбрану јесте то да је ова прича у доброј мери огледало нашег менталитета и наших карактера, у једном поприлично ишчашеном периоду наших бивствовања на овим просторима.

 

 

Обављајући посао, лик пописивача наилази на различите карактере и менталитете. Реците нам нешто о тим ликовима?

То су у принципу ликови које свакоднавно срећемо и на улици, и у продавници, и у градском превозу, и у најразличитијим институцијама нашег система, само што је у мом комаду њихова, условно речено, предност у томе што је свако од њих у својој кући, дакле на домаћем терену, па може гласно да изговори оно о чему напољу углавном ћути.

 

Шта желите да наговестите публици насловом ,, Где смо оно стали”? Да ли ће публика добити конкретан одговор или је у питању опомена да заправо нисмо стали, већ се вртимо у круг или идемо уназад?

Најинтересантнија у свему је заправо чињеница да сам ја овај текст написао још пре десет година, колико је отприлике и стајао у фиоци, и да сам, кад сам га након тог времена коначно извадио, обрисао од прашине и поново прочитао, схватио да уз минималне корекције он апсолутно стоји и у данашњем времену. Дакле, након десет година ја скоро ништа нисам морао да променим у тексту, а да он и даље буде више него актуелан. То вам је уједно и одговор на питање да ли смо негде стали или се вртимо у круг или идемо уназад.

 

Да ли би овај комад могао да представља социјални пресек стања српског друштва тренутно и због чега?

Бојим се да то признам, али мислим да апсолутно ДА. А због чега, то ће публика већ сама просудити.

 

А шта је следеће, да ли већ сада имате нешто у плану?

Ја бих волео да прво овај комад приведемо крају и квалитетно поставимо на сцену, јер ми је то тренутна преокупација, а ако све буде прошло како треба, онда ћемо већ смислити шта, како и куда даље. У сваком случају, планирам само сутрашњи дан до подне. 😊

 

Aутор: Станислава Петровић

 

---