Intervju sa Draganom Mićalović

INTERVJU SA DRAGANOM MIĆALOVIĆ

Dragana Mićalović o svojim počecima, izazovima, ulozi u Narodnom pozorištu u Nišu i onome što je čini srećnom..

Fotografija: Dušan Ivanović

 

Dolazite iz glumačke i pre svega poštovane porodice. U kojoj meri sa sobom nosite osećaj odgovornosti prema profesiji kojom se bavite i da li Vam je to predstavljalo određenu vrstu tereta u početku bavljenja glumom?

Verujem da i ostale kolege dele sa mnom mišljenje, da je velika odgovornost naslediti sve naše prethodnike, bardove glumišta i uhvatiti se u ovu igru. Tako sam gledala i na činjenicu da dolazim iz porodice koja je već dugo prisutna. To mi je u mnogome pomoglo, jer mi i sada daje želju i potrebu da mnogo radim na svom obrazovanju, samim tim i svom napretku. Da sam to smatrala “teretom” verujem da bi me mnogo kočilo u radu i da bih verovatno, već odavno, skrenula sa ovog puta.

 

Goran Bregović je davno rekao da kada čovek radi ono što voli, to je skoro isto kao da mu je neko dozvolio da krade. Da li se Vi sećate trenutka kada Vas je gluma “ukrala” i da li je ljubav prema glumi došla od strane Vaših najbližih, ili je Vaše unutrašnje presudilo da krenete tim putem?

Definitivno je došla uz mog oca. Uz njega sam upoznala čari pozorišta, uzbuđenje scene, miris glume…uz njega sam shvatila da želim da uđem u tu igru i da se bezuslovno predam mašti..

 

Večita dilema većine glumaca, pozorište ili film/televizija. Izgleda ne i za Vas, s obzirom na to da podjednako uspešno radite na svim poljima. Da li se ipak više radujete ulogama na daskama ili ispred kamera?

Moj početak bavljenja glumom vezan je za kameru. Tokom narednih godina većina mojih projekata je bila upravo na televiziji. Volim kameru..Proces u pozorištu je nešto sa čim se tek upoznajem. Upravo sada u radu na predstavi “Ana Karenjina”, prolazim kroz taj proces i sistem rada ozbiljnog pozorišta i moram priznati da mi se veoma dopada. Ako me neko pita, a ne pita me (smeh), volela bih da nikada ne dođem u situaciju u kojoj moram da odvojim jedno od drugog.

 

Fotografija: Dušan Ivanović

 

Već dugo živite i radite u Beogradu, ali ste isto tako ponosni na svoju južnjačku krv, kako ste jednom izjavili. Kakve uspomene Vas vezuju za Grad Niš i Narodno pozorište?

Niš je grad u kome sam imala i imam mnogo ljubavi. Tu je živeo moj deka, tu je živeo moj otac…tu sam uvek bila bezbrižna, zaštićena i okružena ljubavlju. Čair u kome sam odrasla, zatim Filmski susreti, Tvrđava i sada već, moji prijatelji..

 

Publika Narodnog pozorišta u Nišu imaće priliku da Vas premijerno vidi u ulozi Ane Karenjine, 14. novembra. Šta očekujete od saradnje sa rediteljem, Irfanom Mensurom, kao i sa ostatkom ekipe?

Presrećna sam sto sarađujem sa Irfanom. Pre svega imam veliko poštovanje prema njegovoj karijeri. Profesionalizam kojim on vlada je teško dostići, ali vredno za života videti i težiti tom cilju. Irfan je glumac i sa te strane razume glumačku potrebu, slobodu, igru i žargonski rečeno, ono “blesavo” u nama. Srećna sam što mi je prvi profesionalni projekat u pozorištu upravo sa njim. Upijam sve što on govori i radi, zaista ogromna škola.

Fotografija: Dušan Ivanović

 

U delu “Ana Karenjina”, Tolstoj je dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše iz prizme devetnaestog veka. Šta je po Vašem mišljenju najbitnije u odnosima današnjih porodica, prijateljstava?

Ništa se nije promenilo od tada. Sa neke strane na sreću, a sa druge strane na žalost. Poštovanje kao takvo, koje danas retko postoji, kao i sloboda življenja. Pravo na izbor, odluku, pravo na mišljenje, pa i pravo na grešku..

 

Čini se da muziku doživljavate najintimnije od svih umetnosti. Da li se tu osećate najsigurnije i koliko Vas taj svet hrani pre nego što zakoračite u naredni?

Imam običaj da kažem kako moj dan počinje i završava se muzikom. Muzika je duša, muzika su misli, pokret, svaki šum..Još ako uz nju umemo da stvaramo i živimo umetnost, onda to i jeste život danas.

 

Autor: Dušan Ivanović

 

 

---